NaslovnaSvet oko nasVazduhNe gore pluća planete

Ne gore pluća planete

651
2

Ako je verovati rečima Toma Stejera, „platićemo ogroman ceh ako insistiramo na upravljanje dvadeset prvim vekom onim načinom razmišljanja koji smo imali tokom dvadesetog”. U dvadesetom veku nismo morali razmišljati o tome da će nam ponestati resursa ili da ćemo planetu dovesti do klimatske katastrofe. Kao vrsta doveli smo sebe do toga da uništavamo sve oblike života, da iskorišćavamo resurse dok od njih ne ostane ništa. Iako je akcenat međunarodnih organizacija na održivosti, i dalje postoje slučajevi u kojima se ne vodi računa ni o čemu drugom sem o razvoju ekonomije. Neki su, po mišljenju šire javnosti, otišli predaleko.

Žair Bolsonaro, trenutni predsednik Brazila, smatra se glavnim krivcem za sve učestalije šumske požare u području Amazonskog basena. Naime, u ovoj južnoameričkoj državi gore hiljade i hiljade hektara tropskih kišnih šuma, a sve to u cilju preoravanja i upotrebe te teritorije za zemljoradnju. Za to vreme, organi zaduženi za zaštitu životne sredine bivaju razrešeni dužnosti, a akcenat se prebacuje na privredu. Ovaj Bolsonarov potez osuđen je od strane velikog broja svetskih zvaničnika, ali i građana širom planete.

Međutim, kroz celu priču provlači se isti podatak, isti glavni razlog protesta među ljudima i nacijama – pluća planete gore. Navodi se da čak dvadeset procenata kiseonika u atmosferi nastaje u kišnim šumama Amazonije. Jedini problem sa ovim podatkom jeste to što, sudeći po svemu što znamo o biosferi, nije tačan.  

Štaviše, ukoliko se pažljivo analizira ciklus u kojem zajedno učestvuju ugljenik i kiseonik, može se zaključiti da je ovako nešto svakako van granica realnog. Naime, postoje četiri suštinski različita dela biosfere – atmosfera, litosfera, kopneni ekosistemi i vodeni ekosistemi. U svakom od njih dolazi do kruženja ugljenika – biljke fotosintezom sintetišu ugljene hidrate iz ugljen-dioksida, zatim se ti ugljeni hidrati oksiduju u procesima respiracije (disanja) i sagorevanja i ponovo nastaje ugljen-dioksid. Kao nusproizvod fotosinteze nastaje kiseonik koji se u mnogim sistemima koristi za oksidaciju – respiraciju ili sagorevanje (izuzetak su anaerobni organizmi).

Dakle, između ove dve reakcije postoji veza – količina kiseonika potrebna za sagorevanje jednog molekula ugljenog hidrata nastala je prilikom sinteze tog ugljenog hidrata. Stoga, u ekosistemu u kojem postoji ekvilibrijum ne može doći do povećanja količine kiseonika, a da pritom ne nastaju organske materije koje će tim kiseonikom biti oksidovane. Iz ovih premisa moguće je zaključiti da neki deo slike nedostaje, a taj deo dolazi iz morskih ekosistema.

U njima je ovaj ekvilibrijum narušen zbog toga što se deo ugljenih hidrata proizvedenih od strane fitoplanktona (organizama koji vrše fotosintezu, a žive na dubini do 300 m) uklanja iz sistema pre nego što se oksiduje. Zašto do toga dolazi?

Kada fitoplankton ima dovoljno nutrijenata poput azota i fosfora, počinje da raste i razmnožava se velikom brzinom. Fitoplanktonom se hrane ogranizmi koji žive u gornjim slojevima vode i tom prilikom, kao aerobni organizmi, troše deo proizvedenog kiseonika. Sa druge strane, u dubljim slojevima se ostatak organske materije ne oksiduje zbog toga što na većim dubinama nema dovoljno kiseonika, pa dolazi do taloženja ugljenih hidrata koji se anaerobno razlažu do ugljovodonika – na taj način nastaje nafta. 

Iako do ovakve vrste disbalansa može doći i u kopnenim ekosistemima, pri čemu nastaje ugalj, intenzitet ovih promena je višestruko manji u odnosu na promene koje se dešavaju u Svetskom moru.

Dakle, nije u potpunosti jasno kako je ova informacija nastala, ali se proširila tolikom brzinom da bi, kada biste zaustavili nekoga i pitali u čemu je problem sa time što Amazonija gori, bilo potpuno neočekivano da čujete odgovor bez reči „kiseonik”. Uostalom, tropske kišne šume ovog basena zauzimaju veću površinu od svih ostalih kišnih šuma na planeti, pa su i podaci koje vidimo pre svega intuitivni, ali u vremenu u kojem živimo sve je više lažnih, izmenjenih informacija koje je, čini se, nemoguće kontrolisati.

U čemu je onda pravi problem sa Amazonom?

Ispostavilo se da postoje najmanje dva.

Na prvom mestu, spaljivanje bilo kojeg ekosistema veličine Amazonije može biti fatalno. Sagorevanjem materija koje grade živi svet koji se u tim sistemima nalazi oslobađa se enormna količina ugljen-dioksida što dovodi do ubrzanja procesa klimatskih promena. Zbog toga neće ispaštati samo Amazonija, već i različiti ekosistemi širom planete

Sa te strane, jasno je šta predstavlja problem međunarodnoj zajednici – ovakvo ponašanje zarad razvoja privrede jedne države nedopustivo je jer se protivi svim sporazumima donetim na temu sprečavanja klimatskih promena. Ukratko, svet se protivi Bolsonaru jer se on sam protivi svetu.

Drugi, podjednako važan razlog za paniku jeste ugrožavanje jedne od oblasti sa najizraženijim biodiverzitetom na planeti. Generalno, u tropskim oblastima primećen je neuporedivo veći broj vrsta u odnosu na umerene i polarne ekosisteme. Postoji više ideja o ovoj pojavi, među kojima se najčešće ističu dve: 

  1. Tropske kišne šume su među najstarijim ekosistemima i prostiru se na jako velikim površinama, pa je bilo mesta i vremena da se razviju različiti oblici života.
  2. Klima ovih predela je izuzetno stabilna što omogućava specijalizaciju organizama u veći broj ekoloških niša dok se u umerenijim predelima menjaju temperature, količina padavina, dužina noći, pa je adaptibilnost u tim predelima bolja strategija za preživljavanje.

Stoga, spaljivanje jednog od ekološki najbogatijih ekosistema na Zemlji uz dodatno povećanje emisija ugljen-dioksida problem je o kojem međunarodna zajednica mora govoriti i na čijem rešenju mora insistirati.

Na kraju krajeva, ne gore pluća planete. Gore delovi njenog identiteta, a jedan od tih delova smo mi.

2 KOMENTARI

  1. Kako ne gore nasa pluca?
    Šuma uspostavlja zemljište, vodu, vazduh i greje nas. Shvatate li šta ste napisali i koja je poenta sad ovim tekstom?

    • Jeste li pročitali tekst? Naslov je samo stavljanje do znanja da nećemo ostati bez kiseonika zato što su trenutno požari. U tekstu su svi odgovori i objašnjena dva zapravo prava problema kada je u pitanju Amazon i požari u istom, između ostalog i to što vi navodite. Moramo da budemo objektivni kada govorimo o zaštiti životne sredine jer je to jedini način da se nešto promeni. Bombastični naslovi i plašenje ljudi brojkama koje nisu istinite (npr. da 20% koseonika dolazi iz Amazona, a zapravo je 6, dok iz okeana dolazi 50-70%) samo prave štetu. Moramo objasniti i javnosti i donosiocima odluka šta je prava opasnost i posledica njihovih aktivnosti.

ODGOVORI

Molimo upišite komentar!
Molimo ovde upišite ime