Сложили бисмо се да карниворија међу биљкама није уобичајена појава. И заиста, свега 8 од 630 биљних фамилија има представнике који су месождери. Међутим, до данас је описано 1600 врста и хибрида карниворних биљака. Поред тога, ко зна колико њих чека да буде откривено и именовано.
Све карниворне биљке повезује једна карактеристика – способност да „улове“ и сваре друге организме, најчешће инсекте. Пошто припадају различитим фамилијама, тј. нису међусобно сродне, постоји велика разноврсност форме и „тактике лова“. Која „опрема“ је потребна једној биљци да буде месождер? Пре свега, клопка за лов. Поред тога, специјализоване ћелије које луче ензиме за варење плена и оне које апсорбују сварене материје – нутријенте. Постоје и врсте које не производе саме дигестивне ензиме, већ живе у симбиози са бактеријама које те ензиме излучују.
Клопке представљају различито модификовани листови. Оне се могу поделити на активне и пасивне. Најпознатији род са активном клопком је Dionea. Њена клопка се заклапа када длачице на листу региструју додир инсекта. У активне клопке се убрајају и оне које се савијају ради лакше дигестије плена. Тако представници рода Drosera „лове“ плен помоћу лепљивих материја на листу, а затим савијају листове и длачице ка инсекту и тако га прекривају већом површином расположивом за дигестију. Покрети код активних клопки су обично спори, мада постоји неколико врста које могу лист да савију 180° за око 60 секунди.
Код пасивних клопки нема покрета ни приликом лова ни приликом дигестије. Биљка чека да инсект буде привучен бојом клопке или нектаром и сам се заглави у клопци. Најпознатије и највеће су такозване pitfall-клопке као код рода Serracenia. Оне су заправо чашице у које упадају инсекти и из којих не могу да изађу. Такође постоје воштане ћелије или длачице које додатно отежавају излазак инсекта.
Зашто је дошло до појаве карниворије међу биљкама? Одговор се крије у чињeници да ове биљке расту на земљиштима на којима друге биљаке не би могле да опстану, услед недостатка нутријената. Азот је један од најчешћих ограничавајућих фактора раста биљака, јер се лако спира из земљишта. Ово је есенцијални елемент који улази у састав аминокиселина и многих других једињења која су неопходна за све животне процесе свих живих организама, па и биљака – од формирања листова и цветова до продукције семена. Ловом и дигестијом протеина инсеката, месождерке надокнађују недостатак азота и прежиљавају на иначе неполодном земљишту.
Занимљиво је да једна свима позната врста биљке има карниворно семе. Наиме, откривено је да семе биљке хоћу-нећу (Capsella bursa-pastoris) лучи хемијска једињења која привлаче ларве комараца и убијају их токсинима. Семе такође лучи дигестивне ензиме који омогућавају варење и апсорпцију протеина ларви.
Хоћу-нећу (Capsella bursa-pastoris)
Карниворне биљке се могу наћи широм света на различитим стаништима – од плављених мочварних подручја, до тропских шума и савана. Насељавју углавном влажне регионе са умереном и тропском климом. До сада карниворни представници биљног царства нису пронађени само на неким острвима у Пацифику. У Србији се може наћи неколико врста карниворних биљака. Једна од чешћих је росна трава (Drosera rotundifolia), која иначе има широк ареал распрострањења у Европи, Азији и Северној Америци. Њој сродна, алдрованда (Аldrovanda vesiculosa), водена биљка која се води као угрожена врста на IUCN црвеној листи, строго је заштићена врста и може се видети у Специјалном резервату природе Засавица.
Извор: P. Temple. Carnivorous plants. 1993. Cassell The Royal Horticulticular Society
