Бопал – миц по миц до катастрофе

Иако је прошло више од 30 година, хемијски акцидент који се десио у Бопалу 1984. године не престаје да изазива велике реакције јавности. Може се са сигурношћу рећи да је Бопал место највеће индустријске несреће у људској историји. Колике су последице ове несреће најбоље илуструје коментар „Срећни су, заправо, они који су те ноћи одмах погинули, а не они који су били изложени и преживели!”

У средишњем делу Индије, у Бопалу, граду са око 1,5 милиона становника, 1969. године изграђена је фабрика за производњу пестицида Јунион карбајд – Индија (Union-Carbide-India), једна од најпознатијих мултинационалних компанија са седиштем у САД. Постројење за производњу метилизоцијаната (МИЦ) било је лоцирано у оквиру фабрике, северно од града, а у близини стамбеног насеља Џајапракаш Нагар и почело је са радом 1979. године.

Метилизоцијанат (МИЦ) је један од полупроизвода који се користи у производњи пестицида, припада групи цијанида који су веома токсични јер ометају снабдевање ћелија кисеоником. Због тога што је тежи од ваздуха остаје у приземним слојевима што је додатно закомпликовало ситуацију јер су становници тог веома сиромашног насеља спавали  на подним простиркама.

„У ноћи између 2. и 3. децембра 1984. године дошло је до одвијања опасне хемијске реакције када је велика количина воде продрла у резервоар МИЦ број 610. Цурење је први пут детектовано од стране радника у 23 сата и 30 минута, када су почеле да им сузе и да их пеку очи. Они су о томе обавестили свог надзорника који је пропустио да предузме одређене мере, а када је то учинио – било је прекасно. За то време око 40 t метилизоцијаната потеклo је из резервоара и у току два сата доспела у ваздух, ширећи се низ ветар, брзине 8 km/h, преко града. С обзиром на то да је температура ваздуха била око 14ºС, гас се хладио и доспевао у приземне слојеве ваздуха.” ^[1]

Дезоријентисани мраком и таласом панике и хаоса који је настао, уплашени људи су трчали кроз нехигијенско насеље покушавајући да спасу свој и животе својих најмилијих, не схватајући да их је сваки удах водио све ближе смрти. Тренутна реакција била је печење и сузење очију, а убрзо је наступало и слепило, затим, кашљање, пена из уста и гушење (преживели су описивали као „ватра у очима и дисајним путевима”). Живот је изгубило више хиљада људи, око 4.000 према званичној процени Јунијон карбајда, док разне државне санитарне службе тврде да је сакупљено преко 15.000 лешева. Оно што се са сигурношћу зна је да је пола милиона људи било изложено метилизоцијанату те ноћи. Упркос озбиљним здравственим проблемима и бројним смртним случајевима према изјави стручњака из Јунион карбајда „то је само благ иританс грла и уха”.

Иако се о узроцима и кривцима још расправља на суду, постоји велики број фактора који је утицао да смртност у овом акциденту буде овако велика. Несрећа у Бопалу настала је комбинацијом правних, технолошких, организационих и људских грешака. Нису постојале сигурносне процедуре у случају истицања МИЦ-а, нити су прављени планови евакуације за нехигијенска насеља која су била у близини фабрике (која су и настала када су хиљаде људи похрлили из свих делова Индије не би ли баш они нашли запослење у новој фабрици). Записи из фабрике показују да је менаџмент мислио да смањење производње оправдава занемаривање редовног одржавања сигурносних система. Због тога је шест различитих независних сигурносних мера заказало.

Пренасељеност, сиромаштво и лоша инфраструктура додатно су погоршали стање. У насељима уских улица и огромног броја становника, без воде и телефонских линија, уз лош медицински систем, многи људи су били осуђени на пропаст, чак и ако су успели да преживе трагичну ноћ. Преживели су они који су схватили да треба да беже низ ветар што брже могу, штитећи при том дисајне органе мокром крпом и што мањим бројем удисаја.

Јунијон карбајд је трећа по величини хемијска компанија у САД. Када се несрећа у Бопалу догодила, понашање ове корпорације било је крајње неморално. Цео догађај покушали су да представе као случајност, али је поглед на ширу слику о овој компанији показао да ствари стоје другачије. Истрагом је утврђено да је Јунион крабајд имао двоструке стандарде када је у питању функционисање фабрике у Индији и у Западној Вирџинији. Сви подаци говоре да је ова компанија немарна везано за питања заштите здравља и животне средине у земљама Трећег света у којима послује (од података о нехуманом радном времену, преко изложености високим температурама до скандала са проналажењем високих концентрација живе у пијаћој води).

„Несрећа у Бопалу само је једна у низу пропратних појава трансфера технологије из развијених земаља у земље у развоју, које вапе за технологијом и поред тога што нису у потпуности спремне да је прихвате са свим њеним негативним особинама. Осим тога, уместо да се у ове земље пренесу технологије које са собом носе мање ризика, дешава се управо супротно, јер су законодавства у земљама у развоју много блажа, а општа свест о потреби очувања животне средине на ниском нивоу. Уз све то присутна је и неопрезност и наивност неразвијених земаља приликом потписивања уговора о сарадњи. Пример за то је управо Бопал. Наиме, иако су индијске власти одмах ухапсиле једног високог представника компаније Јунион карбајд, који се стицајем околности ту задесио у време несреће, морале су га ослободити јер су његови адвокати поднели део уговора о одговорности у којем је стајало да америчка компанија не сноси никакву одговорност за евентуалне последице хаварије из којих год разлога она наступила.”^[1]

На тридесетогодишњицу несреће, 2.12.2014. године, отворен је Музеј сећања на Бопал. Музеј се налази у близини места несреће, а удружења преживелих и породице настрадалих дизајнирали су заједно са стручњацима изложбу слика, постера и личних предмета који подробно документују трагедију и одају почаст свим жртвама. На овом линку можете погледати Фејсбук страницу овог музеја. До отварања овог музеја, једино спомен-обележје страдања била је улична скулптура и мурал на зиду преко пута ње који позива на правду.

Отварање владиног меморијалног центра је још увек у фази планирања јер покреће веома осетљива политичка и социјална питања. Удружења преживелих и породице жртава сматрају да влада није довољно урадила по питању утврђивања одговорности америчке компаније и да због тога нема смисла да финансира меморијални центар.

Препоручујем да погледате и филмове:

• Бопал – молитва за кишу и
• Documentary The Bhopal Disaster INDIA Nat Geo

[1] Ш.Ђармати, Загађење ваздуха, ВПШ, Београд, 2005.
*За инфографик*  Извор: http://www.indiaenvironmentportal.org.in