22. септембар – Дан без аутомобила

Време читања: 3 минута

Сутра се пробудите раније и изаберите други вид транспорта до посла – придружите се Светском дану без аутомобила!

Дан без аутомобила (Car-Free Day) изабран је симболично као последњи дан Европске недеље мобилности, а и у Србији смо имали прилику да видимо акције којима се обележава 22. септембар.

Градови учесници Европске недеље мобилности могу се пријавити да буду део Дана без аутомобила и тиме се обавезују да на самом крају манифестације, најбоље управо 22. септембра, затворе неке од својих улица за аутомобиле и отворе их пешацима, бициклистима, а у неким случајевима и возилима јавног градског превоза. 

Српски градови и општине које у 2020. години учествују у овом дану су Алексинац, Београд, Блаце, Чајетина, Горњи Милановац, Кладово, Крушевац, Мионица, Ниш, Нови Пазар, Нови Сад, Опово, Врњачка Бања, Осечина, Пирот, Сокобања, Сомбор, Ужице, Велико Градиште, Власотинце, Врбас и Шабац. Уколико живите у неком од ових насеља, немојте се изненадити ако затекнете затворене улице, већ искористите прилику да прошетате њима.

Али чему уопште служи Дан без аутомобила?

Један од главних циљева обележавања овог дана јесте подизање свести о могућности употребе алтернативних видова транспорта. Ово доприноси одрживости транспорта, поготово у градским срединама, али и смањује аерозагађење. Наравно, директна последица ових активности јесте подстицање размишљања о томе колики проблем представља аутомобилски превоз, али да ли је то заиста потребно?

Зар не знамо сви већ колико су аутомобили лоши по животну средину?

Изненадили бисте се колико не знамо.

Свима нам је негде у глави да је прекомерна употреба аутомобила лоша по наше здравље и животну средину, исто као што сви знамо да није здраво пушити или појести целу торту сам када укућани нису ту, али на томе се наше знање завршава.

Већина проблема коју нам доносе аутомобили није видљива, барем не одмах, а и када јесте, увек ће се наћи неко да каже да је у питању само недостатак ветра или пак да постоје много већи проблеми за планету од тога да ли ће се неко возити до куће колима или аутобусом.

То што нешто није највећи проблем не значи да није значајан проблем.

Штавише, ако се мало загледамо у бројеве, видећемо да је проблем са аутомобилима далеко од безначајног.

Према извештају Републичког завода за статистику, у Србији је 2018. године било регистровано тек нешто мање од два милиона путничких аутомобила, а наредне године је први пут регистровано око 182 хиљаде аутомобила. У првом кварталу 2020. године овом броју додато је још преко 34 хиљаде аутомобила, а у другом нешто више од 35 хиљада. То нас доводи до податка да у другој половини 2020. године имамо најмање 2 153 189 регистрованих путничких аутомобила, мада је тај број сигурно већи јер извештај за трећи квартал још увек није објављен у тренутку писања текста.

А сада, мисаони експеримент:

За почетак желим да нагласим да ми није циљ добијање прецизних података за научни рад, већ оквирних података који ће ми помоћи да илуструјем проблем који себи правимо на годишњем нивоу.

Рецимо да Србијом данас вози 2 150 000 аутомобила, а да сваки од њих емитује количину угљен-диоксида карактеристичну за просечно возило у Европској унији – 122,4 грама по пређеном километру. Знамо да просечни аутомобили у ЕУ и у Србији нису подједнако ефикасни, али је због недостатка података боље имати приближну вредност него никакву.  

Ако потражимо податак о томе колико километара колима пређе просечан становник Европске уније на годишњем нивоу, доћи ћемо до следеће бројке: чак 11 879 километара! Наравно, то може бити много више или мање од раздаљине коју прелази неко из ваше породице, али је идеја иза употребе ових података искључиво стицање увида у то колико једна држава величине Србије може допринети проблемима са којима се наша планета суочава.

Шта сада све ово значи када је у питању наш допринос?

Овај наш хипотетички просечан Европљанин у земљи Србији годишње доприноси са скоро 1 500 килограма угљен-диоксида само својим аутомобилским транспортом! Помножимо овај заокружени одговор са оквирним бројем регистрованих аутомобила у Србији и добићемо чак 3 225 000 тона угљен-диоксида на годишњем нивоу.

Три милиона две стотине двадесет пет хиљада тона. Из једне мале земље. 

Шта тај број значи? Можда неко од ових поређења помогне:

Не знам за вас, али мени су ови бројеви забрињавајући. Не треба да заборавимо, међутим, ни да се ово односи само на емисије угљеничних гасова. Много живота трпи последице људског транспорта и када не посматрамо емисије – од случајног убијања животиња на путевима, преко потпуне девастације биљног света, до респираторних проблема који ће пре или касније стићи и нас.

Хајде да се запитамо да ли је све то неопходно и да ли је та канцеларија заиста толико далеко.