22. март – Међународни дан фока

Данас славимо међународни дан фока. А зашто су фоке добиле свој дан? Да није зато што су тако слатке? Могуће да је и то утицало, али свакако није једини разлог. Зато хајде прво да се добро упознамо са фокама.

Фоке су водени сисари, већински морски, али има и слатководних представника. Углавном су покривене црним, сивим или браон крзном. Најмања врста дугачка је један метар, тешка 70 кг, док је највећа врста пет метара дугачка и тешка скоро четири тоне. Насељавају поларне области, углавном Арктик и Антарктик. У води лове пингвине, лигње, ракове, рибу и морске птице. Велики део живота проводе у води, где могу чак и да спавају (целим телом под водом само са њушкицама изнад), док се на копну само паре, рађају младе и склањају се од непријатеља попут ајкула. 

Фоке чине групу водених сисара по имену перајари (Pinnipedia) која има свега 33 врсте (од којих је 10 угрожено). Оне су подељене у 3 велике фамилије: праве фоке, ушате фоке и моржеви. 

Праве фоке су највећа породица перајара. Карактеристике ових фока су то да немају спољашње уво, због чега се у енглеском још зову earless seals (фоке без ушију). На копну се отежано крећу зато што не могу да окрену своје перајасте ноге па само пузе по тлу. 

Зато су веома ефикасне када је у питању пливање па често лове далеко од обале. Могу и да роне прилично дубоко захваљујући посебном систему дисања. Када роне ваздух се у највећим количинама налази у горњем делу дисајних путева где се кисеоник теже апсорбује у крвоток. На тај начин га спорије троше. Такође, да би сачувале своје бубне опне, код средњег уха имају крвне судове који се надују док су под водом да би одржали равномеран притисак и заштитили бубну опну од пуцања. Једна од врста правих фока је и бајкалска фока

Као што јој и само име каже, ова фока насељава језеро Бајкал у Русији, тако да иако припада правим фокама није њен типичан представник. Представља једину врсту фокa која је искључиво слатководна (има појединих врста фока које живе и у слакткој и у сланој води). Процењује се да има око 90 000 јединки, што је и процењени капацитет њиховог станишта. Ове фоке нису угрожене упркос легалном као и илегалном лову и загађености језера.

Новозеландски морски лав припада фамилији ушатих фока. Сходно њеном имену ова породица се одликује поседовањем спољашњег увета. Проводе мање времена у води од правих фока па се на копну врло често и одмарају. Прилагођеност на живот на копну су им пераја која могу да се окрену ка предњем делу тела, када и више личе на ноге, и користе се за ходање по тлу. Последица тога је ограничена ефикасност пливања због чега се ове врсте држе приобалних делова. 

То је најређа врста ушатих фока и броји свега 10 000 јединки у приобалној области Новог Зеланда. Сем уобичајеним пленом храни се и другим врстама новозеландских фока (као и позната леопард фока, један од главних морских предатора). Статус најређих добиле су захваљујући томе што су најугроженије фоке. Њихова популација се смањила за готово 50% од 2000. године. Узрок овоме је лов, који је законом забрањен још 1893. Интересантно је да ове фоке нису ловљене из забаве или крзна, већ као извор хране. Иако је лов највише утицао на драстично смањење њихове популације, постоје и други фактори. Фоке су често споредан улов у рибарским мрежама. Комерцијални риболов је постао изузетно популаран 90-их, а фоке често залутају у мрежу са лигњама где се угуше. У последњих пар година у употребу су ушле нове мреже које ће ухватити лигње, али неће дозволити да и фоке у њих уђу. Ограничена количина хране знатно отежава опстанак ове врсте, али је велики терет и за све остале врсте фока.

Ову породицу чини само једна врста – морж (Odobenus rosmarus). Карактеристични су по својој огромној маси, теже до 2 300 килограма, дугим брковима и импресивним кљовама. За разлику од осталих фока, моржеви немају длаку, већ само веома дебелу кожу. Кожа их чува од зиме, али и током међусобних борби. Борбе се воде око женки и веома су крволочне. 

Крајем 19. века моржеви су доведени до ивице егзистенције прекомерним ловом. Данас је лов забрањен, мада Инуити и други староседеоци поларних предела и даље лове, али умерено. Ловили су се због свих својих делова: месо је одличан извор нутријената, кожа је добра у борби против зиме, а пераја као специјалитет. Због климатских промена стални ледени покривачи се топе, смањујући простор на коме моржеви могу рађати младе. На преосталом леду моржеви се све више и више гурају и услед те гужве долази до несрећа. Својом тежином једни могу да угуше друге мање моржеве. Такође, тло на коме се настањују има и узвишења са којих, када настане комешање, моржеви падају и умиру. 

Сада када имамо бољу слику о фокама, можемо наслутити зашто славимо њихов дан. Како је скоро трећина врста угрожено овај дан се слави да би се скренула већа пажња на заштиту и очување фока. Лов на фоке се и даље практикује у неким земљама као што су Канада, САД (Аљаска), Данска (Гренланд), Исланд, Норвешка, Финска, Шведска и Намибија. Сада то више није лов да би се преживело, већ лов због традиције, и цењеног крзна и масти. Осим што људи директно не дају мира фокама, наш допринос климатским променама  јесте још један индиректни утицај на фоке. Многе врсте као моржеви зависе од ледених санти, које се сад топе, друге остају без хране јер и њихов плен изумире. Последице тога могу бити и оне које су Јапански морски лав (Zalophus japonicus) и Карипска монашка фока (Neomonachus tropicalis) доживеле – изумирање. Зато искористимо овај дан да освестимо негативне утицаје и променимо их у боље навике.