Препознатљиве по свом укусу, сочне и наранџасте, кајсије су коштуњаво воће које је многима обележило детињство. Њихов мирис увек осваја, а најчешће од њих правимо незаменљив џем од кајсија, сок или компот. О кајсијама и њиховом пореклу можемо сазнати нешто више данас, јер је овај дан посвећен управо њима.
Азија – домовина кајсија
Кајсија (Prunus armeniaca) потиче из Кине, у којој се гајила још пре 5.000 година, а временом је дошла како до других држава тако и до других континената, пратећи чувени Пут свиле. После Кине, најзначајнија држава за даљи развој кајсија је Јерменија. Своје место међу другим воћем кајсија је пронашла и у Европи, када су је Римљани 70. године пре нове ере донели на овај континент. Грци кајсију зову златним воћем, због прелепих нијанси које варијају од жуте до наранџасте. Данас је кајсија веома цењена, а по производњи заузима 13. место у свету.
Дрво, цветови и плод кајсије
Дрво кајсије је нижег раста и обично достиже висину од 8 до 12 метара, док су листови овални. Кајсија цвета пре него што се на њој појаве листови, а цветови су мирисни и изгледом подсећају на цветове шљиве, трешње или брескве. Плод чува плишана кожица, а у средишту плода се налази коштица. У коштици се крије мало језгро слично бадему, а издваја га примеса благо горког укуса. Најчешће се ово језгро употребљава у кулинарству и приликом производње уља. Поред изгледа и мириса, не треба заборавити да је ово воће изузетно богато многобројним минералима и витаминима.
Услови за гајење златног воћа
Кајсији највише одговарају области са умереном и благом климом, најчешће континентални и медитерански тип. Добро дренирана и дубока земљишта која су слабо кисела веома су погодна за кајсије, док вишак влаге у земљишту неповољно утиче на њен раст. Током лета, потреба за водом је нешто већа због јаког сунца, а највише јој прија систем наводњавања кап по кап. За разлику од већине других воћних врста, кајсија је изузетно отпорна на многе биљне болести и штеточине. Један од непријатеља ове нежне воћке специфичне ароме и пријатног укуса су хладни, олујни ветрови и мразеви, те јој треба обезбедити добар, заштићен положај. Плодови се беру од јуна до јула и најчешће је у питању ручна берба.
Годишње се произведе око три милиона тона кајсије, а највише се кајсија производи у Азији. Неки од највећих произвођача кајсије су Турска, Иран, Узбекистан, Италија и Алжир.
Од сока до осушеног воћа, кајсија је свуда присутна
Поред сока, џема и компота, кајсија је препознатљива и као сушено воће. Најпознатије сорте кајсије су кечкеметска ружа, роксана и сил ред.
Кајсија, упечатљива по својој боји, је нешто другачијег изгледа када се укрсти са шљивом. Тада је она тамнољубичасте скоро црне боје, па стога носи назив црна кајсија.
Мелодија кајсије и Јерменија
Често је многима збуњујућа нераскидива веза Јерменије и златног воћа. Кајсија не потиче из Јерменије, али се тамо веома дуго гаји и временом је постала симбол ове државе. Кроз историју, кајсија је највише напредовала управо у поменутој држави, а данас се у њој гаји чак 50 сорти касјије. У Јеревану, главном граду ове континенталне, планинске државе, можете испорабати кајсије на много начина, а поред тога можете чути и њен звук. Од кајсијиног дрвета праве се веома занимљиве резбарије. Она најзанимљивија свакако је дувачки инструмент по имену дудук. Становници Јерменије су своју захвалност према овом златном воћу исказали прогласивши кајсију за национално воће.
За сам крај овог слатког упознавања са још слађом воћком, уз предстојеће зимске дане радо препоручујемо џем од кајсија као предлог за неку посластицу.
Да ли је кајсија обележила на неки начин ваше детињство и да ли сте некад чули звук инструмента који се прави од кајсијиног дрвета?
