Највећи, односно најмасивнији светски водопади – Нијагарини водопади, су пресушили. Звучи незамисливо, али то је оно што је један локални фармер доживео. Дана 29. марта 1848, није се чуо величанствени громки глас водопада реке Нијагаре. Комади леда блокирали су ток ове реке и на 30-40 сати вода је стала.
Речне животиње нису преживеле овај догађај, док су људи ову катастрофу искусили престанком рада многих фабрика које су зависиле од ове реке.
Прославе у локалним градићима одржавају се у знак сећања на овај дан. Локално становништво је више него расположено да угости све оне који су жељни да овај дан прославе у близини саме Нијагаре. А шта да радиш ако то не можеш? Најбоље је да се упознаш са историјом и значајем Нијагаре и њених водопада.
Нијагарини водопади су настали још током Леденог доба (пре око 12.000 година) када је велика количина отопљеног леда формирала реку Нијагару, па је геолошки гледано Нијагара врло млада. Место настанка самих водопада је стрми одрон који се нашао на путу реке. Процес формирања водопада траје и данас – снажна река својим кретањем котрља камење по дну и са собом даље односи материјал са корита, уједно крунећи одрон који формира водопаде, повлачећи их узводно Модерним техникама и изградњом хидроелектрана на Нијагари, овај процес је успорен. Водопади се простиру на граници Сједињених Америчких држава са Канадом. Нијагарине водопаде заправо чине три водопада: Потковица (Horseshoe) често названи и Канадски водопади, Амерички водопади и водопад Невестин вео (Bridal veil).
Десно: Канадски водопади и водопад Потковица
Верује се да су Индијанци први открили и уживали лепоте Нијагариних водопада. Прво забележено откриће је од стране свештеника Луја Хенепина (Father Louis Hennepin) у његовој књизи „Ново откриће“. Убрзо након тога истраживачи Европе отиснули су се на пут, да би и сами видели ово светско чудо . Од тада су Нијагарини водопади имали свакодневне посете, а и данас представљају једну од омиљених туристичких атракција. Поред могућности уживања у лепоти Нијагариних водопада са обала језера које формирају, у 19. веку и на почетку 20, посетиоци и локални становници могли су зими да посматрају водопаде из једног сасвим другачијег угла. У то време, ледени мостови (залеђене површине воде, које су се простирале од једне до друге обале) који су се формирали недалеко од самих водопада, били су довољно широки и по 12 до 30 метера дебели. Пре функције туристичке атракције људи су те мостове користили као једини начин да пређу реку зими, зато што других мостова није било. Делови тих ледених санти одламали су се и прелазили водопаде, омогућавајући још гомилу забавних активности у језерима попут спуштања низ ледене „тобогане“. Ледени мостови су изашли из било какве врсте употребе још 1912. када се догодила велика несрећа. Одломио се део леда на коме је стајало троје посетилаца, који су нажалост ту и погинули.То је био само почетак упозорења о глобалном загревању. Од 1954. године толико масивни лед није виђен.
Због тога је битно да се сви укључимо у позитивна деловања на планету. То могу бити неке ситне измене у нашем животу, попут замењивања аутомобила пешачењем или вожњом бицикла када год да је то могуће, па све до великих и креативних покрета и акција.
