Као припадници врсте која је изазивала и изазива ирационалне, нехумане, те крајње недостојне помена трагедије, природно је да присећање на исте оставља горак и сраман слој на слици нашег постојања. Но већина истих јесте реализована због одвраћања погледа и бирања лакшег начина за суочавање са болом. Сложићете се да обрадити и прихватити овакве последице, јесте веома тешко, поготово када у очи човечанства гледа на милионе ожалошћене деце, удовица, удоваца, мајки, очева… на милионе уништених живота. Зато данас, са болом у грудима, али и свести о последицама, одајемо почаст свим жртвама страдалим у хемијском рату, њиховим породицама и пријатељима.
Дан сећања на жртве хемијског ратовања је годишњи догађај који се одржава 29. априла од 2006. године и 30. новембра од 2016. године. Овај празник уједно наглашава предности Организације за забрану хемијског оружја (OPCV) као и предности за елиминацију опасности од хемијског оружја, чиме промовише циљеве мира и безбедности. Овај манифест је такође подржан од стране Уједињених нација, и на дан обележавања 2013. године, генерални секретан УН-а Бан Ки-Мун је одржао говор на ком је изјавио:
На овај Дан сећања, позивам међународну заједницу да интензивира напоре да се свет ослободи хемијског оружја, заједно са свим другим оружјем за масовно уништење. Радимо заједно како би све државе биле укључене у Конвенцију и промовисале њену пуну имплементацију. Тако можемо најбоље да поштујемо прошле жртве и ослободимо будуће генерације од претње хемијским оружјем.
Од 2016. године Конференција држава – потписница OPCV-а, је 29. април прогласила Међународним даном за оснивање Организације за забрану хемијског оружја (Дан OPCV-а).
Да овај датум има велики значај за цивилизацију, потврђује и чињеница да је од 2013. године већина земаља одустала од производње и коришћења хемијског оружја, многе од њих су своје залихе уништиле, а неколико нација то тек треба да уради. За сада је познато да Ангола, Бурма, Египат, Израел и Северна Кореја, нису ратификовале Конвенцију и сумња се да поседују хемијско оружје.
Први светски рат (1914-1918) је свима нама добро познат као и чињеница да су у њему учествовале скоро све велике светске силе. Једно од најбруталнијих врста оружја – хемијско оружје, први пут је кориштено у Првом светском рату, а око половине свих његових жртава у том рату су руски војници. Смртоносни бојни отрови први пут су кориштени на бојном пољу 22. априла 1915. у близини белгијског града Ипра, где је немачка војска покушала да сломи отпор француских војника. Немци су прво у близини реке пустили око 170 тона хлора, на делу фронта дужине 6 километара. Чим је ветар задувао у правом смеру – према француској војсци – пустили су гас из 6000 боца. До Француза су дошли жуто-зелени облаци хлора, а то је изазвало панично напуштање ровова, пише у својој књизи „Заборављени хемијски рат 1915-1918“ професор Михаил Супотницки.
Човек који се нашао у таквом облаку умирао би за неколико минута. Захваљујући хлору, немачки војни хемичари су први пут успели да остваре два основна услова потребна за успех хемијског напада – масовна примена бојних отрова и максимална концентрацијa гасног облака
Михаил супотницки
Хемијско оружје је на руском фронту први пут кориштено крајем јануара 1915. на подручју Пољске. Тада је, међутим, температура ваздуха била врло ниска, па руске трупе нису претрпеле озбиљне губитке. Масивни хемијски рат против руске војске је почео 31. маја 1915. Готово потпуно одсуство дрвећа омогућило је облаку гаса да продре до 10 км у обрану руских јединица. Услед ратовања Русија је одлучила да самостално повећа производњу хемијског оружја с обзиром на то да су дотадашње залихе зависиле од немачких фабрика. Успели су у својим намерама, а до краја 1916. године постали су изузетно вешти у овој врсти ратовања, које су знатно унапредили гас маскама. Овај метод ратовања однео је на милионе жртава који су се нашли на путу отровних облака и испарења.
Врло је битно поменути и Циклон Б, супстанцу на бази цијанида познату по томе што су је у нацистичкој Немачкој користили за убијање људи у гасним коморама током холокауста.
Уколико вас пут нанесе у Пољску, место које свакако морате да посетите је Аушвиц – место највећег масовног убиства у историји човечанства. Унутар Аушвица 1, постоји застакљена просторија у којој се налази три тоне људске косе, која је услед претрпљеног шока тровањем циклоном Б потпуно посивела. Поред овог сивог споменика ужаса, видели бисте и како су изгледале гасне коморе, тамнице, крематоријуми, собе за мучење… Као неко ко је лично посетио Аушвиц, остајем вербално немоћна при покушају да опишем шта сам тамо видела. Колико год да ме је овај призор скаменио и оставио заувек на неки начин обележену, знам да је у мом случају било неопходно, јер сам само тада суочена са ужасом, могла да схватим мали делић ове страшне истине.
Завршићу овај текст, традиционално позивајући све нас на минут ћутања. Осим наде да ћемо извући поуку из наших недела и искупити се за злочине који су плаћени људским животима, имам жељу, која је верујем, заједничка свима нама. Жељу неопходну за опстанак наше врсте, неопходну за срећу све деце која ће ходати овом планетом – жељу да прихватимо мир!
