Насловна Активизам и едукација Дарвинова теорија еволуције – истине и заблуде

Дарвинова теорија еволуције – истине и заблуде

249
0

Једна од научних дисциплина која се често нађе у жижи јавности, нажалост углавном из погрешних разлога је свакако еволуција. Већини људи је прва асоцијација на еволуцију Чарлс Дарвин и, уколико бисмо људе питали да наведу неку теорију еволуције, готово сви би споменули Дарвинову теорију. Штавише, већина уопште не би знала да постоји било која друга теорија сем Дарвинове. Многе револуционарне идеје, за које готово сви знамо, прођу кроз период погрешног тумачења. Некад људи свесно учествују у ширењу заблуда, а некад у жељи да идеју представимо што једноставније и што разумљивије. доведемо до њеног погрешног схватања. У случају Дарвинове теорије можемо рећи да је било оба случаја.

За почетак је јако битно схватити разлику између свакодневне и научне употребе термина „теорија“. У свакодневном говору „теорија“ се односи на нешто што је претпоставка или нагађање, док у научном смислу „теорија“ подразумева систем знања и објашњења, који подлеже сталним проверама и изменама. Другим речима, научне теорије су дубоко засноване на чињеницама, стално пролазе кроз провере тачности и уколико се кроз дужи временски период покаже да нису адекватне и не одговарају стварности, одбацују се и мењају.

Следећа ствар коју често превидимо је да се не каже без разлога теорије еволуције. Дакле, Дарвинова теорија није једина, постојале су теорије и пре ње (Ламаркова теорија рецимо), а постоје и многе које су формулисане касније (модерна синтеза, мутационистичке теорије и друге).

Дарвин је на својој теорији радио дуги низ година, уз коришћење података које је сакупио широм света током свог путовања бродом Бигл. Основе своје теорије (Дарвин је то звао кратким изводом) је објавио у чувеној књизи „Постанак врста“ 1859. године на мало више од 500 страна. На основу овога нам је јасно да је немогуће његову теорију представити само у једном тексту и зато позивам све који су заинтересовани да књигу прочитају у целости (верујем да се нећете разочарати). Уместо тога, у овом тексту ћемо само навести неке основне концепте теорије, а затим и основне заблуде и често постављана питања.

Као и свака теорија, и Дарвинова је имала своје предности и мане. Кључни елементи Дарвинове теорије су били природна селекција, сексуална селекција, индивидуална варијабилност (данас бисмо ово објаснили мутацијама које стварају разлике у оквиру исте врсте, мада он то тад свакако није знао), као и мешано наслеђивање и наслеђивање стечених особина. Наравно, слабе тачке ове теорије су последње две ставке и данас знамо да наслеђивање особина које су стечене у току живота или као вид тренутног пролагођавања, није могуће. У време када је Дарвин формулисао своју теорију, генетика (базирана на Менделовим открићима) још није била позната. Међутим, остали наведени елементи су се кроз време показали као тачни и постали су битан део савремених теорија еволуције. Сам Дарвин је као тешкоће своје теорије истицао мали број фосила прелазних форми (уколико су у поцесу еволуције неке врсте настале од заједничког претка, морају постојати фосили некадашњих организама који се по својим карактеристикама налазе између претка и садашњих представника) и немогућност објашњења настанка сложених органа попут ока. До данас су нађени многи фосили прелазних форми, а настанак сложених органа је објашњен.

Највећа заблуда у вези ове теорије је свакако реченица „Човек је настао од мајмуна“, коју Дарвин никада није написао. Дарвин је истицао да су човек и мајмуни имали заједничког претка од кога се одвојила једна еволутивна линија, која је дала људе, и друга еволутивна линија, које су дале мајмуне. Примера ради, сматра се да је заједнички предак човека и шимпанзе живео пре 5 до 7 милиона година, а од њега се на једну страну одвојила линија ка људима, а на другу страну ка шимпанзама.

У вези са тим је и следеће питање: „Зашто се онда мајмуни данас не претварају у људе?“. Јасно је да то што смо некад делили заједничког претка са рецимо шимпанзом, уједно значи да смо од тог времена и ми и шимпанзе еволуирали и да данас представљамо одвојене, специфичне врсте, а једна врста никад не може да се „претвори“ у другу.

Иако еволуција не мора увек бити спора (рецимо еволуција бактеријске резистенције на антибиотике је јако брза и томе смо сведоци данас), еволуција људске врсте се не одиграва довољно брзо да бисмо могли да видимо неке драстичне промене за један животни век људи. То често наводи на погрешан закључак да је еволуција човека стала и да се не одвија више, што наравно није тачно. Уколико погледамо рецимо грађу зуба и вилице, јасно можемо видети да у последње време они постају нежније грађе, слабији, што је последица исхране термички обрађеном храном. Такође, еволуција се одиграва и на генетичком нивоу, који није видљив голим оком (рецимо дешава се дупликација неких гена којих код наших предака није било).

Као последњу заблуду бих издвојила мишљење да еволуција престаје од момента кад су настали људи. Еволуција није усмерена и колико год то можда некоме звучало разочаравајуће, наша врста није никакав ни циљ ни врхунац. Иако ми често посматрамо све антропоцентрично, еволуција није тежила формирању људи и одвијаће се док год постоји варијабилност, мутације, промена средине, потреба да се на неке услове адаптирамо…

За крај бих истакла да је јако битно да едукујемо људе на ову тему и да не дозволимо да се шире погрешне информације. Увек треба да се трудимо да научимо што више од људи који су стручни и да наше знање пренесемо и поделимо. Надам се да сам и ја у томе успела и да сте из овог текста нешто ново сазнали, разрешили неке дилеме или бар пронашли инспирацију да се борите против дезинформација.

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име