Прва асоцијација на реч „дивље“ обично буде нешто неприступачно, нетакнуто и тешко освојиво за човека, зелено и пуно живота, међутим, ако ову реч повежемо са речју „депонија“, добијамо потпуно супротно значење јер се тада упознајемо са појмом дивља депонија – тренутно једним од највећих еколошких проблема у нашој земљи.
Дивља депонија представља било какво сметлиште где се комунални отпад одлаже без поштовања санитарних прописа и законских регулатива. Најчешће настаје као последица неодговорности надлежних институција, али и самих становника. У највећем броју случајева дивље депоније се јављају у сеоским срединама и приградским насељима за шта су обично криве локалне заједнице, њихова лоша организација, нестручност и недостатак средстава за правилно прикупљање и уклањање отпада, али и бахато и безобзирно понашање појединаца који сматрају да је сасвим у реду бацати смеће где год им се учини да је згодно.
По званичним информацијама које је изнео министар за заштиту животне средине Горан Триван, на територији Србији се налази око 3.500 дивљих депонија док незваничне бројке иду и до трагичних 30.000. Ако се у обзир узме чињеница да грађани Србије годишње произведу невероватних 2.375.000 тона отпада, а да постоји само 10 санитарних депонија које су изграђене по стандардима Европске Уније и да поред тога потпуни циклус рециклаже нигде у Србији није заступљен, поставља се сасвим јасно питање, куда иде сво наше смеће и зашто не иде тамо где би требало?!
И док старије становништво за тренутно стање загађености криви омладину са изговором да су неваспитани, некултурни и необуздани, млађе генерације кривицу сваљују на ратове који су се десили у блиској прошлости на територији Србије и штету коју су том приликом нанели заједно са бомбама и бојевом муницијом. Кривци су ипак сви заједно од најмлађих до најстаријих генерација. Сви који и поред основног образовања и доступности информација путем медија, интернета и књига ипак не поседују еколошку културу и свест. Они који пак довољно рационално размишљају и свој отпад правилно одлажу у контејнере и канте за смеће, сусрећу се са проблемом вишег реда, а то су надлежне институције којима најчешће буде лакше да камионе препуне смећа изруче на оближње пољане него да обезбеде адекватно место за његово одлагање или започну процес рециклаже.
На потпуно нерегулисаним сметлиштима као што су дивље депоније, не одлаже се само кућни и животињски отпад већ и стари теписи, неисправна бела техника, санитарије, неразградиво стакло, неупотребљив грађевински материјал, све до медицинског и многих других врста отпада чије је депоновање строго забрањено у земљама Eвропске Уније.
Изгледа да је наша добро позната песмица чика Јове Змаја променила своје стихове тако да сада гласи „где год нађеш згодно место ти ту ђубре баци..“. Из тог разлога су данас дивље депоније потпуно прошириле свој ареал и могу се наћи поред путева, на тротоарима, у шумама, на ливадама, пашњацима, шеталиштима, у коритима река, непосредној близини обрадивих површина, али и између домаћинстава. Као резултат овако неодговорног одлагања смећа јављају се ерозије, смањује се плодност земљишта, дешава се угинуће различитих врста животиња, помор риба, промене токова река и њихова изливања чак и при мањим падавинама, као и неконтролисано ширење штетних супстанци. Наизглед банално бацање смећа у оваквом случају прави веће проблеме који захтевају више средстава за њихово санирање. Уместо да се ђубре на време одлаже на предвиђено место, потрошиће се дупло више средстава да се сагради нова кућа која је уништена због клизишта или која је поплављена због изливања реке. Потрошиће се више средстава на ђубрење земљишта које више није плодно као некад, јавиће се већи број глодара и штеточина јер су њихови предатори због загађености изумрли.
Отпадни материјал на оваквим дивљим депонијама у неразграђеном, полуразграђеном и често спаљеном облику, лако долази у контакт са земљиштем, водом и ваздухом па се за кратко време загади земљиште, вода и ваздух који удишемо. Материје које се у највећој мери емитују при сагоревању јесу азотни и сумпорни оксиди, диоксиди, фурани и тешки метали а поред тога емитује се и снажан, јако непријатан мирис који значајно утиче на живот у околини депоније. Такође при атмосферским падавинама долази до растварања и спирања штетних материја које се затим инфилтрирају и директно загађују земљиште и подземне воде док ће се ветар побринути да се загађујуће супстанце прошире и на веће удаљености. Велики, густи, сиви облаци простиру се изнад насеља, загађују атмосферу, путују километрима да би се касније изручили са кишом на њиве, баште, језера… Тужни призори са оваквих депонија могу се видети и када гладни пси луталице, али и по која дивља животиња, у потрази за храном развлаче отпад или се њиме хране.
Извор:https://www.radiokim.net/
И као да нам није довољно што су нам се дивље депоније одомаћиле по природи, данас смо их припитомили и у затвореном простору у јавним објектима и тоалетима, у градском превозу и по стамбеним зградама. Иако представљају минијатуре оног што се напољу може наћи, и овакви примерци мини-депонија представљају тужно и ружно стање (не)свести грађана о еколошкој култури.
Инфективна клиника, Београд
Извор: http://infoera.rsСтамбена зграда
Још један фактор штетности дивљих депонија који није везан за негативан утицај штетних супстанци, али свакако није за занемаривање, огледа се у јако ружном изгледу зелених површина препуних којекаквог смећа као и непријатном мирису који се простире кроз природу. Раније прелепе зелене површине, шуме и ливаде претварају се у извор прљавштине и заразе. Оваква деградација животне средине негативно утиче, између осталог, и на туризам и туристе, повећава се одбојност странаца да посећују нашу државу, а самим тим смањује се прилив новца у државну касу и касе грађана, што за собом повлачи мањак средстава која би се користила за улепшавање и одржавање природног зеленила. Једноставно ствара се лоша слика једне земље која итекако има природне лепоте којима може да се поноси.
Гледајући из сваког угла, стање је и више него алармантно да је потребно апеловати на сам државни врх, министарство за заштиту животне средине, на све надлежне институције и градске општине али највише и на саме грађане. Бацање смећа је злочин ка нашој животној средини! Немојмо убијати природу која нам је дата на коришћење, јер природа може да опстане без нас али ми не можемо без ње.
И поплаве 2014. делимично су последица управо депонија смештених у реке, неочишћених речних корита и канала. После се чудимо што нам природа тако узврати, али сами смо криви.