Divlje deponije domaće u Srbiji

Prva asocijacija na reč „divlje“ obično bude nešto nepristupačno, netaknuto i teško osvojivo za čoveka, zeleno i puno života, međutim, ako ovu reč povežemo sa rečju „deponija“, dobijamo potpuno suprotno značenje jer se tada upoznajemo sa pojmom divlja deponija – trenutno jednim od najvećih ekoloških problema u našoj zemlji.

Divlja deponija predstavlja bilo kakvo smetlište gde se komunalni otpad odlaže bez poštovanja sanitarnih propisa i zakonskih regulativa. Najčešće nastaje kao posledica neodgovornosti nadležnih institucija, ali i samih stanovnika. U najvećem broju slučajeva divlje deponije se javljaju u seoskim sredinama i prigradskim naseljima za šta su obično krive lokalne zajednice, njihova loša organizacija, nestručnost i nedostatak sredstava za pravilno prikupljanje i uklanjanje otpada, ali i bahato i bezobzirno ponašanje pojedinaca koji smatraju da je sasvim u redu bacati smeće gde god im se učini da je zgodno.

Po zvaničnim informacijama koje je izneo ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan, na teritoriji Srbiji se nalazi oko 3.500 divljih deponija dok nezvanične brojke idu i do tragičnih 30.000. Ako se u obzir uzme činjenica da građani Srbije godišnje proizvedu neverovatnih 2.375.000 tona otpada, a da postoji samo 10 sanitarnih deponija koje su izgrađene po standardima Evropske Unije i da pored toga potpuni ciklus reciklaže nigde u Srbiji nije zastupljen, postavlja se sasvim jasno pitanje, kuda ide svo naše smeće i zašto ne ide tamo gde bi trebalo?!

I dok starije stanovništvo za trenutno stanje zagađenosti krivi omladinu sa izgovorom da su nevaspitani, nekulturni i neobuzdani, mlađe generacije krivicu svaljuju na ratove koji su se desili u bliskoj prošlosti na teritoriji Srbije i štetu koju su tom prilikom naneli zajedno sa bombama i bojevom municijom. Krivci su ipak svi zajedno od najmlađih do najstarijih generacija. Svi koji i pored osnovnog obrazovanja i dostupnosti informacija putem medija, interneta i knjiga ipak ne poseduju ekološku kulturu i svest. Oni koji pak dovoljno racionalno razmišljaju i svoj otpad pravilno odlažu u kontejnere i kante za smeće, susreću se sa problemom višeg reda, a to su nadležne institucije kojima najčešće bude lakše da kamione prepune smeća izruče na obližnje poljane nego da obezbede adekvatno mesto za njegovo odlaganje ili započnu proces reciklaže.

Na potpuno neregulisanim smetlištima kao što su divlje deponije, ne odlaže se samo kućni i životinjski otpad već i stari tepisi, neispravna bela tehnika, sanitarije, nerazgradivo staklo, neupotrebljiv građevinski materijal, sve do medicinskog i mnogih drugih vrsta otpada čije je deponovanje strogo zabranjeno u zemljama Evropske Unije.

Izgleda da je naša dobro poznata pesmica čika Jove Zmaja promenila svoje stihove tako da sada glasi „gde god nađeš zgodno mesto ti tu đubre baci..“. Iz tog razloga su danas divlje deponije potpuno proširile svoj areal i mogu se naći pored puteva, na trotoarima, u šumama, na livadama, pašnjacima, šetalištima, u koritima reka, neposrednoj blizini obradivih površina, ali i između domaćinstava. Kao rezultat ovako neodgovornog odlaganja smeća javljaju se erozije, smanjuje se plodnost zemljišta, dešava se uginuće različitih vrsta životinja, pomor riba, promene tokova reka i njihova izlivanja čak i pri manjim padavinama, kao i nekontrolisano širenje štetnih supstanci. Naizgled banalno bacanje smeća u ovakvom slučaju pravi veće probleme koji zahtevaju više sredstava za njihovo saniranje. Umesto da se đubre na vreme odlaže na predviđeno mesto, potrošiće se duplo više sredstava da se sagradi nova kuća koja je uništena zbog klizišta ili koja je poplavljena zbog izlivanja reke. Potrošiće se više sredstava na đubrenje zemljišta koje više nije plodno kao nekad, javiće se veći broj glodara i štetočina jer su njihovi predatori zbog zagađenosti izumrli.

Otpadni materijal na ovakvim divljim deponijama u nerazgrađenom, polurazgrađenom i često spaljenom obliku, lako dolazi u kontakt sa zemljištem, vodom  i vazduhom pa se za kratko vreme zagadi zemljište, voda i vazduh koji udišemo. Materije koje se u najvećoj meri emituju pri sagorevanju jesu azotni i sumporni oksidi, dioksidi, furani i teški metali a pored toga emituje se i snažan, jako neprijatan miris koji značajno utiče na život u okolini deponije. Takođe pri atmosferskim padavinama dolazi do rastvaranja i spiranja štetnih materija koje se zatim infiltriraju i direktno zagađuju zemljište i podzemne vode dok će se vetar pobrinuti da se zagađujuće supstance prošire i na veće udaljenosti. Veliki, gusti, sivi oblaci prostiru se iznad naselja, zagađuju atmosferu, putuju kilometrima da bi se kasnije izručili sa kišom na njive, bašte, jezera… Tužni prizori sa ovakvih deponija mogu se videti i kada gladni psi lutalice, ali i po koja divlja životinja, u potrazi za hranom razvlače otpad ili se njime hrane.

I kao da nam nije dovoljno što su nam se divlje deponije odomaćile po prirodi, danas smo ih pripitomili i u zatvorenom prostoru u javnim objektima i toaletima, u gradskom prevozu i po stambenim zgradama. Iako predstavljaju minijature onog što se napolju može naći, i ovakvi primerci mini-deponija predstavljaju tužno i ružno stanje (ne)svesti građana o ekološkoj kulturi.

Još jedan faktor štetnosti divljih deponija koji nije vezan za negativan uticaj štetnih supstanci, ali svakako nije za zanemarivanje, ogleda se u jako ružnom izgledu zelenih površina prepunih kojekakvog smeća kao i neprijatnom mirisu koji se prostire kroz prirodu. Ranije prelepe zelene površine, šume i livade pretvaraju se u izvor prljavštine i zaraze. Ovakva degradacija životne sredine negativno utiče, između ostalog, i na turizam i turiste, povećava se odbojnost stranaca da posećuju našu državu, a samim tim smanjuje se priliv novca u državnu kasu i kase građana, što za sobom povlači manjak sredstava koja bi se koristila za ulepšavanje i održavanje prirodnog zelenila. Jednostavno stvara se loša slika jedne zemlje koja itekako ima prirodne lepote kojima može da se ponosi.

Gledajući iz svakog ugla, stanje je i više nego alarmantno da je potrebno apelovati na sam državni vrh, ministarstvo za zaštitu životne sredine, na sve nadležne institucije i gradske opštine ali najviše i na same građane. Bacanje smeća je zločin ka našoj životnoj sredini! Nemojmo ubijati prirodu koja nam je data na korišćenje, jer priroda može da opstane bez nas ali mi ne možemo bez nje.