Насловна Живи свет Биљке Доместификација кроз историју

Доместификација кроз историју

687
0

Да ли имате неког кућног љубимца, пса, мачку, кокошку?

Скоро свака кућа има по једног љубимца, али да ли сте се запитали јесу ли те животиње одувек биле тако умиљате и дружељубиве или је ту дошло до неке промене кроз историју?

Сам појам доместификација је процес укључивања дивљих  врста потпуно или делимично у културне заједнице људи. Припитомљавање је само први корак у доместификацији, који је много сложенији процес и обухвата дивље врсте одвојене од деловања механизама природне селекције.

Зашто је корисна доместификација?

Разлози су бројни – помоћ у раду, транспорту или одбрани, као извор хране, пића, вредних сировина као што је вуна или памук; лекови, коришћење као експерименталне и тест организме, или чување као кућне љубимце.

Тај однос између доместификатора и доместификоване врсте јесте мутуализам (животиња добија храну, воду, склониште, заштиту од предатора, а за човека горе наведено).

Ево зашто нека дивља врста није погодна за доместификацију:

  1. Јако специфичан начин исхране.
  2. Ниска стопа наталитета и дуг период између 2 генерације.
  3. Неподобност за одгајање у заточеништву.
  4. Незгодна нарав.

На пример, лаки за доместификацију су били коњ, овца, коза, крава, ирвас и бадем, али не и зебра, планинска коза, амерички бизон и храст.

Доместификација постоји још од неолита (пре око 7 000 година п.н.е.), а очувала се до данас. Мења се њен економски значај, јер се више исплати наћи врсте значајне за биотехнологију, фармацију и слично. Занимљиво је и то да је овај процес повратан, то значи да се припитомљене врсте могу вратити у дивљину.

Центри доместификације животиња су били и центри старих цивилизација – Мексико, област плодног месеца Месопотамије,  Анди, Египат, Африка, Азија, Европа… Исто важи и за биљне врсте – кукуруз, кромпир, дуван, парадајз и пасуљ потичу из Северне и Јужне Америке, просо, раж и овас потичу из Европе, док пшеница, јечам, грашак и сочиво потичу из Африке и са Средњег Истока.

Центри пољопривреде и сточарства су се очигледно мењали кроз историју и  данас су то Северна Америка, Европа, Индија и Кина. Доместификоване групе дивљих врста су дакле: биљке, гљиве, кичмењаци, бескичмењаци, микроорганизми и аквакултурни организми. Код биљака, од 511 фамилија, доместификоване су 173, односно од 320 000 врста само 2 500. Главни економски значај има само њих двадесетак.

Од кичмењака којих је око 50 000 врста, само је 30 врста доместификовано. Највећи глобални значај имају говеда, овце, свиње и кокошке.

За аквакултуру је значајно око 200 врста, разне рибе, ракови, шкољке, жабе и корњаче. Највећу улогу овде имају Јапан и Кина који произведу преко 12 милиона тона годишње.

Гљиве, као и микроорганизми, имају велику примену у исхрани, за производњу сирева, пића, фармацеутских препарата. Врсте које су доместификоване су: Saccharomyces cerevisiae, S. carlsbergensis (квасац), саке – Aspergillus oryzae и Penicillium, док када говоримо о микроорганизмима, то су: Lactobacillus, Lactococcus, Streptococcus (у производњи хране), Bacillus thuringiensis (биопестицид), E. coli (експериментални организам)…

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име