Naslovna Živi svet Biljke Domestifikacija kroz istoriju

Domestifikacija kroz istoriju

57
0

Da li imate nekog kućnog ljubimca, psa, mačku, kokošku?

Skoro svaka kuća ima po jednog ljubimca, ali da li ste se zapitali jesu li te životinje oduvek bile tako umiljate i druželjubive ili je tu došlo do neke promene kroz istoriju?

Sam pojam domestifikacija je proces uključivanja divljih  vrsta potpuno ili delimično u kulturne zajednice ljudi. Pripitomljavanje je samo prvi korak u domestifikaciji, koji je mnogo složeniji proces i obuhvata divlje vrste odvojene od delovanja mehanizama prirodne selekcije.

Zašto je korisna domestifikacija?

Razlozi su brojni – pomoć u radu, transportu ili odbrani, kao izvor hrane, pića, vrednih sirovina kao što je vuna ili pamuk; lekovi, korišćenje kao eksperimentalne i test organizme, ili čuvanje kao kućne ljubimce.

Taj odnos između domestifikatora i domestifikovane vrste jeste mutualizam (životinja dobija hranu, vodu, sklonište, zaštitu od predatora, a za čoveka gore navedeno).

Evo zašto neka divlja vrsta nije pogodna za domestifikaciju:

  1. Jako specifičan način ishrane.
  2. Niska stopa nataliteta i dug period između 2 generacije.
  3. Nepodobnost za odgajanje u zatočeništvu.
  4. Nezgodna narav.

Na primer, laki za domestifikaciju su bili konj, ovca, koza, krava, irvas i badem, ali ne i zebra, planinska koza, američki bizon i hrast.

Domestifikacija postoji još od neolita (pre oko 7 000 godina p.n.e.), a očuvala se do danas. Menja se njen ekonomski značaj, jer se više isplati naći vrste značajne za biotehnologiju, farmaciju i slično. Zanimljivo je i to da je ovaj proces povratan, to znači da se pripitomljene vrste mogu vratiti u divljinu.

Centri domestifikacije životinja su bili i centri starih civilizacija – Meksiko, oblast plodnog meseca Mesopotamije,  Andi, Egipat, Afrika, Azija, Evropa… Isto važi i za biljne vrste – kukuruz, krompir, duvan, paradajz i pasulj potiču iz Severne i Južne Amerike, proso, raž i ovas potiču iz Evrope, dok pšenica, ječam, grašak i sočivo potiču iz Afrike i sa Srednjeg Istoka.

Centri poljoprivrede i stočarstva su se očigledno menjali kroz istoriju i  danas su to Severna Amerika, Evropa, Indija i Kina. Domestifikovane grupe divljih vrsta su dakle: biljke, gljive, kičmenjaci, beskičmenjaci, mikroorganizmi i akvakulturni organizmi. Kod biljaka, od 511 familija, domestifikovane su 173, odnosno od 320 000 vrsta samo 2 500. Glavni ekonomski značaj ima samo njih dvadesetak.

Od kičmenjaka kojih je oko 50 000 vrsta, samo je 30 vrsta domestifikovano. Najveći globalni značaj imaju goveda, ovce, svinje i kokoške.

Za akvakulturu je značajno oko 200 vrsta, razne ribe, rakovi, školjke, žabe i kornjače. Najveću ulogu ovde imaju Japan i Kina koji proizvedu preko 12 miliona tona godišnje.

Gljive, kao i mikroorganizmi, imaju veliku primenu u ishrani, za proizvodnju sireva, pića, farmaceutskih preparata. Vrste koje su domestifikovane su: Saccharomyces cerevisiae, S.carlsbergensis (kvasac), sake – Aspergillus oryzae i Penicillium, dok kada govorimo o mikroorganizmima, to su: Lactobacillus, Lactococcus, Streptococcus (u proizvodnji hrane), Bacillusthuringiensis (biopesticid), E. coli (eksperimentalni organizam)…

ODGOVORI

Molimo upišite komentar!
Molimo ovde upišite ime