Да ли сте икад видели носорога уживо? Да ли вам је изгледао огромно? Иако је данас носорог један од највећих копнених сисара, праисторијски носорог је у поређењу са данашњим прави џин!
Наимe, први фосилни остаци џиновског носорога су пронађени још 1846. године на територији данашњег Пакистана, а касније и широм Азије. Научници су тек након проналска нових фосилних остатака, 1922. године, успели да склопе слику о којој врсти се ради. Иако се на основу фосила могло закључити да ова врста нема рог, научници су на основу облика зуба, тачније задњих зуба могли да закључе да се ради о једној врсти носорога (Paraceratherium linxiaense), изумрлом сроднику данашњих носорога. Захваљујући проналаску ових фосила, сада можемо да стекнемо бољи увид у еволуцију носорога, али и њихово порекло, као и распрострањеност широм Евроазије.
Анализом фосилних остатака је процењено да је ова врста носорога тежила и до 24 тоне (четири пута више од тежине слона), док је просечна висина одрасле јединке износила око 7 метра! Поређења ради, данашње жирафе су високе између 4 и 6 метара! Поједини научници верују да је џиновски носорог достигао највећу могућу величину за копненог сисара икад. Такође, џиновски носорог је имао изузетно дугачак и танак врат, као и дугaчке танке ноге (сличне оним какве данас имају жирафе) што указује на то да је ова врста могла изузетно брзо да се креће.
Захваљујући својој величини, поготову висини, ова врста носорога је лако долазила до лишћа као главног чиниоца њихове исхране. Међутим, било им је потребно да једу огромне количине хране како би унели довољно хранљивих састојака. Због тога су свакодневно морали да прелазе велике дистанце. У потрази за храном могуће је да су се сусрели са историјским сродницима слонова – гомфотерама. Гомфотере су, слично данашњим слоновима, јеле лишће и обарале дрвеће, те су шумске пределе лако претварале у саване у којима није остајало хране за џиновске носороге.
Џиновски носорог је живео на подручју Азије у периоду олигоцена (од пре 34 милиона година до пре 23 милиона година). Научницима није најјаснији узрок њиховог изумирања – једно могуће објашњење јесте отежан проналазак хране. Оно у шта су научници сигурни јесте да је долазило до миграција ове врсте услед тадашњих климатских промена. Током раног олигоцена, џиновски носорози су мигрирали из Централне ка Јужној Азији која је тада била влажнија и имала је више шума, а самим тим и више хране за њих. Пак, крајем олигоцена, они су се вратили у Централну Азију, јер је поново дошло до промене климе, те им је то подручје сад било више одговарајуће.
Џиновски носорози изгледа никад нису дошли до Европе, а могући разлог за то јесте планина Урал која им је била препрека за прелазак. Међутим, они су се свакако раширили по азијском континенту, те су фосили џиновских носорога нађени и на територији данашње Турске. Верује се да су до ње стигли преко садашњих територија Авганистана и Пакистана, где су такође пронађени поједини фосили. Нажалост, 300 фосила пронађених у Пакистану уништено је 2006. године када је пакистанска војска током грађанског рата бомбардовала град Дера Бугти.
Иако нисмо и нећемо имати прилике да се сретнемо са овако посебном врстом животиња, то нас не спречава да учимо о њима на основу фосилних остатака и научних радова! Сама чињеница да је оваква врста постојала на нашој планети је задивљујућа, зар не?
За крај, уколико вас пут наведе до Кине и уколико желите да се упознате са највећим сисарима икад, ови фосили су смештени у Hezheng палеозоолошком музејуу провинцији Гансу.
