Међувладин панел за климатске промене (IPCC) је пре две деценије представио идеју преломних тачака. Преломне тачке су прагови где би мала промена могла да гурне систем у потпуно ново стање. Разматрање преломних тачака нам може помоћи да дефинишемо да ли смо у климатској ванредној ситуацији и колико.
Информације сажете у два најновија извештаја IPCC-a (објављена 2018. и у септембру ове године) сугеришу да би тачке преокрета могле бити прекорачене чак и између 1 и 2 °C загревања. Шта ово може да значи за нашу планету?
1. Распад леденог покривача Западног Антарктика
Ледени покривач Западног Антарктика је један од три региона који чине Антарктик. Иако је доста мањи од Источног, он и даље садржи довољно леда да подигне глобални ниво мора за око 3,3 метра.
Самим тим би чак и делимичан губитак леда био довољан да драматично промени живот обалских градова широм света. Анализа објављена у часопису „Nature” 2018. године показала је да се стопа губитка леда Западног Антарктика утростручила са 53 милијарде тона годишње током 1992-97. на 159 милијарди тона годишње 2012-2017. Сем подизања нивоа мора ово може допринети и даљем и трајном загревању атмосфере.
2. Пропадање Амазонске шуме
Амазонска прашума је највећа прашума на свету. Обухвата девет земаља Јужне Америке и двоструко је већa од Индије. Због претеране сече шума и паљења, Амазон полако губи своја својства и више не пречишћава угљен-диоксид као што је некада радио, а сада представља и његов извор.
Разумно је мислити да би крчење шума и пожари допринели достизању преломне тачке овог екосистема. Иза ове тачке, шума би видела широко распрострањено одумирање и прелазак у пустињу. Најнижи ниво загревања планете који би могао да покрене цео овај процес је 3 °C.
Ново истраживање објављено у часопису Nature Communications наводи да би се, ако се пређе његова преломна тачка, Амазон претворио у савану у року од неколико деценија, уз немогући повратак прашуме.
3. Одмрзавање „permafrosta”
Буквално значење ове речи би било „трајни мраз”. Мисли се на земљу или стену која садржи лед или смрзнути органски материјал који је остао на или испод 0 °C најмање две године. Покрива велике делове Аљаске, Сибира северне Канаде и Тибетанску висораван и може бити дебео и по километар.
Ово смрзнуто тло садржи оргомну количину угљеника акумулираног од мртвих биљака и животиња током хиљаду година. Значајно је нагласити да у пермафросту има око два пута више угљеника него што је тренутно у Земљиној атмосфери. Како се клима загрева, постоји све већи ризик да ће се тај пермафрост одмрзнути. Ово доводи микробе у тлу из хибернације, омогућавајући им да разбију органски угљеник у земљишту. Овај процес ослобађа угљен-диоксид и у мањој мери метан, оба гаса су са ефектима стаклене баште. Стога, одмрзавање пермафроста великих размера има потенцијал да изазове даље загревање климе.
До 2100. године пермафрост близу површине ће се смањити и до 66% и предвиђено је да ће ово избацити десетине па чак и стотине милијарди тона угљеника као и метана у атмосферу. Извештај такође упозорава да се очекује да ће деградација и одмрзавање пермафроста бити неповратно у временским оквирима релевантним за људска друштва и екосистеме.
Уколико дође до покретања једне од ових прекретница можемо очекивати домино ефекат, и питање је шта ћемо моћи да предузмемо како бисмо се борили против неконтролисаног глобалног загревања. Као што смо на почетку рекли, последице прелажења преломних тачака су неповратне, тако да, када пређемо једну од њих, имаћемо све мање времена да реагујемо. Зато су преломне тачке од великог значаја и треба избегавати њихово достизање док још увек имамо време.
Извор: https://www.carbonbrief.org
