Еколошка архитектура је посебна грана у оквиру саме архитектуре која се први пут појавила 60-их година 20 века. Основна идеја овога приступа била је да понуди нови дизајн грађевинским објектима, омогући им одређену дозу енергетске независности, али и да не занемари основну идеју архитектуре, а то је естетика.
У 21. веку суочени смо са климатским променама као најзначајнијим изазовом модерног човека. Пораст нивоа воде, као последица отапања поларних капа, први пут у историји могао би да уведе нову категорију избеглица – еколошке избеглице. Ако доће до катастрофе архитектура нуди решење у виду плутајућих градова који су симболично названи „Локвањи“. Многе зграде у последњих 40 година постају енергетски независне. Необичног облика са скривеним соларним панелима, одличним системом рециклирања отпада и сакупљања кишнице, ове зграде су самоодрживе, а производња отпада им је доведена на најнижи могући ниво. Задовољени су сви критеријуми од функционалног до естетског. Иако је ово смер у којем треба да се иде, издвојили бисмо два потенцијала проблема:
- Цена станова у овим зградама је заиста огромна због средстава која су уложена у градњу,
- Еколошки терет који природа трпи приликом градње зграде је заиста велики.
Међутим, решење за ово постоји, а то је поновна употреба старијих зграда. Њиховим прилагођавањем, уместо рушењем, уштедео би се огроман новац, а станови би постали много доступнији обичном човеку. Наравно, не би било негативног утицаја на околну средину приликом поступка грађења. Процењује се да у Америци има око неколико десетина милиона квадратних метара старих зграда које могу бити искоришћене у ову сврху.
Али како све ово можемо да употребимо у Србији? Нажалост сведоци смо да су наши градови једни од најзагађенијих у свету, а врло често избијемо и на то неславно прво место. Паметном имплементацијом зелених енергија у садејству са естетиком могли бисмо значајно да смањимо загађење. Овде је реч о томе да паметном употребом зелене технологије смањимо потребу за коришћењем електричне енергије коју добијамо из термоелектране. Један од таквих примера је зграда Енергопројекта. На овој згради су инсталирани соларни панели и процењује се да она има енергетску ефикасност која је 40% већа од зграда истог типа.
Све ово су велики пројекти, али морамо да видимо шта појединац може да добије од овог облика архитектуре. Већ 80-их година прошлога века одбрањена је теза на Архитектонском факултету у којој је објашњено на који начин домаћинство може бити енергетски независно. Наравно, тада је то подразумевало огромне панеле и уређаје који су естетски непривлачни. Данас је ситуација другачија. Компанија Тесла је међу првима избацила соларни панел у облику црног црепа. Посматрачу са улице овај панел изгледа као обичан цреп, тек погледом из птичије перспективе може се видети да се ради о панелу. Материјал изградње кућа је невероватно напредовао. Дрво несумњиво узима примат над другим материјалима, а енергетска независност постаје императив. Сопствена електрична енергија, вода и термална енергија су нове идеје идеалне независне куће, а архитекта треба ефикасно да уобличи и естетски прилагоди ове идеје.