Насловна Живи свет Како еволуција утиче на изглед и особине организама?

Како еволуција утиче на изглед и особине организама?

1301
0
Извор: https://www.minnano-jouba.com
Време читања: 4 минута

Животиње које данас живе на Земљи су мењале свој изглед током година, од настанка првих живих организама до данашњег дана. За то је заслужан природни процес који се назива еволуција.

Oд једноћелијских организама су се развили вишећелијски организми који су се временом све више усложњавали. Да би боље разумели еволуцију можемо се осврнути на чињеницу да једноставни организми не могу да постану једноставнији већ сложенији. Један од примера који одступа од наведеног су паразитски системи за које се зна да потичу од значајно комплекснијих организама и који су кренули да се прилагођавају неком другом начину живота тако да им многе карактеристике предака нису биле потребне и ишчезавале су временом. На овај начин је упрошћавање представљало смер у неким еволуционим линијама.

Да ли су гени и еволуција повезани?

Како би се најлакше разумела еволуција, потребно је размотрити феномен природне селекције. Популација, која представља групу организама исте врсте које живе на одређеном подручју и међусобно се размножавају, је основна јединица еволуције. Унутар популације се јединке међусобно разликују по свом генетичком материјалу. Свака јединка добија од родитеља различите комбинације алела (верзија гена) и на тај начин се разликује по генетичком материјалу и од својих родитеља и од осталих јединки у популацији у којој живи. Изузетак су монозиготни (једнојајчани) близанци који се не разликују у комбинацији гена зато што су настали из исте оплођене јајне ћелије. Од различитих генотипова (комбинација алела) који се налазе у јединкама као поселдица постојања различитих фенотипови (физичке карактеристике) у животној средини у којој популација живи.

Приликом настанка гамета – јајних ћелија и сперматозоида – долази до репликације ДНК. Тада може доћи до грешака у копирању наследног материјала које називамо мутацијама. Када се оне десе у гаметима, преносе се на наредну генерацију. Уколико је нека мутација летална, јединка неће преживети и неће бити део наредне генерације у популацији. Поред оваквих мутација, постоје и оне које постоје у популацији али нису значајне уколико не дође до промене услова средине, па се те мутације могу испољити као особине које су повољне за преживљавање у новим условима животне средине. Некада је мутација одмах повољна за своје носиоце, односно утиче на неку особину која олакшава преживљавање јединке у популацији.

Поред самог присуства мутација долази и до акумулирања мутација које могу донети добробит својим носиоцима у свакој наредној генерацији и повезане су са неким новим особинама са могућим побољшањем својстава организама. То доводи до тога да различите популације почињу све више да се разликују од популације од које су настале. У том процесу могу да настану нове врсте. Акумулира се много тога новог и настаје много тога новог. То значи да једна група јединки које се међусобно укрштају временом постају значајно различите од почетне генерације (нулте генерације). Унутар једне врсте, ови процеси у једној популацији иду у једном смеру, док у другој иду у другом смеру. На осову наведеног те две популације почињу све више да се разликују. После неког времена, од једне врсте настају две нове врсте и јединке које су некада припадале истој врсти не могу више да се укрштају. Тада кажемо да су то две нове врсте у биолошком смислу.

Који су докази да еволуција постоји?

Свака животиња има свој животни век, код неких је краћи док је код неких дужи. Разлог томе могу бити спољашњи услови, сама генетика, својства врсте и слично. Када се њихов животни век заврши, они се враћају природи тако што се наставља ланац исхране, временом и сами постају део земљишта, односно природе.

У неким случајевима, поред распадања може доћи до фосилизације и за то су заслужни веома ретки услови. Кроз процесе фосилизације живи организми се “окамењују” и када се данас пажљиво копа, у тлу се могу наћи остаци који су у свим степенима фосилизације од свежих, преко полуфосилизованих до фосила код којих су минерали потпуно заменили ткива. 

С обзиром на то да фосилни запис не представља линеарни низ који води од директних предака до директних потомака, потребно је урадити ДНК анализе како би дошли до информација о томе да ли је одређени фосил предак неке данашње врсте. Овај корак је битан јер се врсте непрестано деле на групе и подгрупе и оне даље еволуирају у свом независном правцу засебно од других. Поређењем костију предака и њихових потенцијалних потомака не можемо добити довољно прецизан одговор на постављена питања.

Поред присуства фосила као доказа да еволуција постоји и да данас живеће животиње имају претке, постоји и чињеница да су преци неких животиња и данас живи. Пример за то су пси, настали од вукова који и данас живе у шумама широм света. За настанак паса су заслужни људи који су у давној прошлости припитомили вукове и кроз вештачку селекцију управљали њиховом даљом еволуцијом. На тај начин су развијене расе паса које су биле послушне, док су се касније вештачком селекцијом фаворизовале многе друге особине. Иако се овај процес десио у давној прошлости, и дан-данас постоје врсте које су настале од вука, као и сам вук.

Оно што се може закључити јесте да постоји селекција којом управља природа и она којом управља човек из својих интереса. Постоје докази и чињенице који представљају аргументе да еволуција постоји. Битно их је знати како бисмо боље разумели свет око себе и били спремни за времена која долазе.  

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име