Životinje koje danas žive na Zemlji su menjale svoj izgled tokom godina, od nastanka prvih živih organizama do današnjeg dana. Za to je zaslužan prirodni proces koji se naziva evolucija.
Od jednoćelijskih organizama su se razvili višećelijski organizmi koji su se vremenom sve više usložnjavali. Da bi bolje razumeli evoluciju možemo se osvrnuti na činjenicu da jednostavni organizmi ne mogu da postanu jednostavniji već složeniji. Jedan od primera koji odstupa od navedenog su parazitski sistemi za koje se zna da potiču od značajno kompleksnijih organizama i koji su krenuli da se prilagođavaju nekom drugom načinu života tako da im mnoge karakteristike predaka nisu bile potrebne i iščezavale su vremenom. Na ovaj način je uprošćavanje predstavljalo smer u nekim evolucionim linijama.
Da li su geni i evolucija povezani?
Kako bi se najlakše razumela evolucija, potrebno je razmotriti fenomen prirodne selekcije. Populacija, koja predstavlja grupu organizama iste vrste koje žive na određenom području i međusobno se razmnožavaju, je osnovna jedinica evolucije. Unutar populacije se jedinke međusobno razlikuju po svom genetičkom materijalu. Svaka jedinka dobija od roditelja različite kombinacije alela (verzija gena) i na taj način se razlikuje po genetičkom materijalu i od svojih roditelja i od ostalih jedinki u populaciji u kojoj živi. Izuzetak su monozigotni (jednojajčani) blizanci koji se ne razlikuju u kombinaciji gena zato što su nastali iz iste oplođene jajne ćelije. Od različitih genotipova (kombinacija alela) koji se nalaze u jedinkama kao poseldica postojanja različitih fenotipovi (fizičke karakteristike) u životnoj sredini u kojoj populacija živi.
Prilikom nastanka gameta – jajnih ćelija i spermatozoida – dolazi do replikacije DNK. Tada može doći do grešaka u kopiranju naslednog materijala koje nazivamo mutacijama. Kada se one dese u gametima, prenose se na narednu generaciju. Ukoliko je neka mutacija letalna, jedinka neće preživeti i neće biti deo naredne generacije u populaciji. Pored ovakvih mutacija, postoje i one koje postoje u populaciji ali nisu značajne ukoliko ne dođe do promene uslova sredine, pa se te mutacije mogu ispoljiti kao osobine koje su povoljne za preživljavanje u novim uslovima životne sredine. Nekada je mutacija odmah povoljna za svoje nosioce, odnosno utiče na neku osobinu koja olakšava preživljavanje jedinke u populaciji.
Pored samog prisustva mutacija dolazi i do akumuliranja mutacija koje mogu doneti dobrobit svojim nosiocima u svakoj narednoj generaciji i povezane su sa nekim novim osobinama sa mogućim poboljšanjem svojstava organizama. To dovodi do toga da različite populacije počinju sve više da se razlikuju od populacije od koje su nastale. U tom procesu mogu da nastanu nove vrste. Akumulira se mnogo toga novog i nastaje mnogo toga novog. To znači da jedna grupa jedinki koje se međusobno ukrštaju vremenom postaju značajno različite od početne generacije (nulte generacije). Unutar jedne vrste, ovi procesi u jednoj populaciji idu u jednom smeru, dok u drugoj idu u drugom smeru. Na osovu navedenog te dve populacije počinju sve više da se razlikuju. Posle nekog vremena, od jedne vrste nastaju dve nove vrste i jedinke koje su nekada pripadale istoj vrsti ne mogu više da se ukrštaju. Tada kažemo da su to dve nove vrste u biološkom smislu.
Koji su dokazi da evolucija postoji?
Svaka životinja ima svoj životni vek, kod nekih je kraći dok je kod nekih duži. Razlog tome mogu biti spoljašnji uslovi, sama genetika, svojstva vrste i slično. Kada se njihov životni vek završi, oni se vraćaju prirodi tako što se nastavlja lanac ishrane, vremenom i sami postaju deo zemljišta, odnosno prirode.
U nekim slučajevima, pored raspadanja može doći do fosilizacije i za to su zaslužni veoma retki uslovi. Kroz procese fosilizacije živi organizmi se “okamenjuju” i kada se danas pažljivo kopa, u tlu se mogu naći ostaci koji su u svim stepenima fosilizacije od svežih, preko polufosilizovanih do fosila kod kojih su minerali potpuno zamenili tkiva.
S obzirom na to da fosilni zapis ne predstavlja linearni niz koji vodi od direktnih predaka do direktnih potomaka, potrebno je uraditi DNK analize kako bi došli do informacija o tome da li je određeni fosil predak neke današnje vrste. Ovaj korak je bitan jer se vrste neprestano dele na grupe i podgrupe i one dalje evoluiraju u svom nezavisnom pravcu zasebno od drugih. Poređenjem kostiju predaka i njihovih potencijalnih potomaka ne možemo dobiti dovoljno precizan odgovor na postavljena pitanja.
Pored prisustva fosila kao dokaza da evolucija postoji i da danas živeće životinje imaju pretke, postoji i činjenica da su preci nekih životinja i danas živi. Primer za to su psi, nastali od vukova koji i danas žive u šumama širom sveta. Za nastanak pasa su zaslužni ljudi koji su u davnoj prošlosti pripitomili vukove i kroz veštačku selekciju upravljali njihovom daljom evolucijom. Na taj način su razvijene rase pasa koje su bile poslušne, dok su se kasnije veštačkom selekcijom favorizovale mnoge druge osobine. Iako se ovaj proces desio u davnoj prošlosti, i dan-danas postoje vrste koje su nastale od vuka, kao i sam vuk.
Ono što se može zaključiti jeste da postoji selekcija kojom upravlja priroda i ona kojom upravlja čovek iz svojih interesa. Postoje dokazi i činjenice koji predstavljaju argumente da evolucija postoji. Bitno ih je znati kako bismo bolje razumeli svet oko sebe i bili spremni za vremena koja dolaze.
