Већ смо чули о томе шта појединац може да уради: Еко-Баба, човек који је очистио неколико стотина километара реке, Пајенга, који је посадио више стотина километара шуме, и Афроза Шаха, који је повратио Мумбаи плажу у живот. Али замислите онда шта можемо да урадимо заједно, ако се удружимо?
Велики Зелени Зид је дугорочан план Афричке Уније, који се тренутно развија на граници највеће пустиње, Сахаре. Називајући га и „Следећим светским чудом”, овај пројекат би требало да прерасте у 8.000 км дугачак „зелени зид” од дрвећа и растиња које се протеже дуж Афричког континента – од Сенегала на западу до Џибутија на истоку. И то у циљу побољшања услова живота најсиромашнијег становништва света.
Идеја за ову бајковиту и готово немогућу иницијативу настала је још у педесетим годинама прошлог века, када је примећенo да дезертификација има значајан утицај на пољопривреду. 1978. године почео је први талас пошумљавања. Тада је коришћен традиционалан начин садње, уз заштиту сваке саднице системом за кондензацију. Међутим, пројекат је заустављен услед недовољних финансија.
Иницијатива је настављена тек 2005. године, на инсистирање тадашњег председника Нигерије, Олусегуна Обасанџа. Његова идеја је била да се створи еколошка баријера на растућу пустињу – сахару. Од тад је овај амбициозан план порастао, и укључио 20 афричких земаља.
У Сахел региону Африке, који се налази на јужној граници Сахаре, живи преко 100 милиона људи. Овај регион је први на фронту климатских промена, и ужасавајуће последице у виду сталних суша, недостатка хране и уништења природних ресурса су већ видљиве. Ове последице су покренуле једну од већих светских миграција, и предвиђено је да ће и до 60 милиона људи покушати да се преселе у Европу до 2020. године.
Усред овако великих промена, Велики Зелени Зид нуди кључни део решења. До 2030. године, уз помоћ локалних заједница, међународних удружења и земаља учесница, предвиђено је да ће се повратити 50 милиона хектара земље, што ће створити преко 350.000 послова.
Кључни партнер иницијативе, начелник УН Конвенције у борби против дезертификације (UNCCD), Моника Барбут изјавила је да Велики Зелени Зид није само симбол наде за Африку, већ и за цео свет. Ова иницијатива показује да само радећи заједно са природом, а не против ње, можемо да се изборимо са највећим изазовом човечанства: климатским променама и миграцијом.
Подршка пројекту долази и од публицитета, те је продуцент Џејмс Витерс снимио документарни филм о Зеленом Зиду, који носи назив „Узгајање Светског Чуда”. Прича, испричана из перспективе осмогодишње девојчице Бинте, показује начин на који пројекат већ мења животе људи који живе од “зида”, и који раде на његовом узгајању.
Један од ових људи је и Бинтин дека, Муса, старешина села који се сећа времена када је земљиште могло да подржи животе људи у његовом селу, који сад полако одлазе: „Велики Зелени Зид ће учинити наше животе бољим. Дуго људи нису имали посла, и млади су одлазили у градове; али сада имају шта да раде, и тиме се рађа нада за будућност.”
