Глобално загревање је назив за повећање просечне температуре Земљине атмосфере и океана, као и за пратеће климатске ефекте. Од почетка 20. века, средња температура Земљине површине се повећала за око 0,8 °C, при чему је до две трећине повећања дошло у последње три деценије.
Оно је првенствено узроковано повећањем концентрација гасова стаклене баште, насталих људским активностима као што су сагоревање фосилних горива и крчење шума. Неки од ефеката глобалног загревања, осим повећања температуре су: раст нивоа мора, промене у падавинама и ширење пустиња, повећање киселости океана; екстремнији метеоролошки феномени као што су суше, топлотни таласи, као и утицај на екосистеме, нестанак појединих врста због температурних промена и остало.
Глобално загревање не треба мешати са оштећењима озонског омотача, што је повремено случај у медијима.
Оквирна конвенција Уједињених Нација о промени климе
Промене у природи, посебно оне које су последица емисије гасова, услед чега настаје ефекат стаклене баште, захтевале су акцију земаља на међународном нивоу будући да се емитовани гасови шире по целој атмосфери, али и због чињенице што је контрола емисије гасова врло скуп подухват, те је заједничка акција на међународном нивоу много економичнија. Први корак био је усвајање, 9. маја 1992. године, Оквирне конвенције Уједињених нација о промени климе.
Овом конвенцијом је утврђен систем за размену података о гасовима који стварају ефекат стаклене баште, док је решавање питања начина ограничавања емисије тих гасова одложено за неки будући тренутак.
Наша земља је ратификовала оквирну конвенцију УН о промени климе.
Кјото протокол
Кјото протокол је усвојен на трећој Конференцији Чланица Оквирне конвенције УН о промени климе, која је одржана у децембру 1997. године у Кјоту у Јапану.
Протокол је ступио на снагу 16. фебруара 2005. године. До сада је Кјото протокол ратификовало 191 земаља. Србија је прихватила Кјото протокол 24. септембра 2007. године.
Протоколом се смањује емитовање шест гасова који изазивају ефекат стаклене баште: угљен-диоксида, метана, азот-диоксида, флуороугљоводоника, перфлуороугљоводоника и хексафлуорида. У последњих неколико деценија повећале су се концентрације ових гасова у атмосфери због коришћења фосилних горива у индустрији, саобраћају итд, што је допринело глобалном загревању и климатским променама.
Париз2015
Конференција у Паризу има за циљ да се постигне свеобухватни глобални споразум којим би се све земље у свету обавезале да се постепено укључе у процес енергетске транзиције како би смањиле емисију гасова са ефектом стаклене баште. Циљ који треба да се достигне је да се ограничи глобално загревање, односно повећање глобалне температуре на 2 °C. Он се надовезује на Протокол из Кјота који је потписан 2005. године. Због тога су све земље учеснице подстакнуте да објаве свој национални допринос борби за смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште до одржавања конференције.
Подразумева се да ће најразвијеније земље, које су често главни емитери штетних гасова, морати да уложе и највећи напор. Због тога је Европска унија, а посебно Француска, желела да у том смислу одигра примерну улогу. Тако су се све земље чланице ЕУ обавезале да за 40% смање емисију гасова са ефектом стаклене баште до 2030. године, а Француска намерава да иде и корак даље обавезујући се на смањење од 60% до 2040. године. Неколико других великих светских економија је већ објавило свој допринос: САД – 26% до 2025. године, Русија – 25% – 30% до 2030. године, Канада – 30% до 2030. године итд. Србија је била једна од првих у региону Западног Балкана која је објавила своју посвећеност циљу да смањи емисију штетних гасова за 9,8% до 2030. године.
