Говедарство у Србији има изразито дугу традицију. Може се слободно тврдити да је сточарство од памтивека била једна од најзаступљенијих, ако не и најзаступљенија грана пољопривреде на овим просторима. Наши преци подмиривали су потребе за месом и млеком производњом која се одликовала екстензивним узгојем на породичним имањима. Средином двадесетог века ова слика идиличног газдинства, полако се почела мењати интензивнијом производњом и интродукцијом страних, продуктивнијих раса говеда попут данас најзаступљеније сименталске расе и холштајн-фризијске расе.
Међутим, пре него што су сименталац и холштајн „освојили“ подручје Балкана, српска домаћинства красиле су домаће, аутохтоне расе говеда. У појединим деловима Србије чак и данас можемо чути рику буше и подолског говечета.
- Буша
Буша припада групи краткорогих говеда (Bos brachyeros europeus) те је стога називају још и домаће краткорого говече. Буша је била најдоминантнија раса говеда на Балкану од раног средњег века па све до средине двадесетог века и већ поменуте смене високопродуктивним расама. Употребљавана је за рад, али и за добијање млека и меса.
Бушу одликује срнећа губица (око тамне пигментиране слузокоже има венац белих длака) и венчасто постављени рогови пигментирани при врху. Спада у једнобојне расе говеда и боја им се креће од сиве, тамносмеђе, црвене па све до црне боје са светлом пругом на леђима.
Лоши услови у којима су буше вековима одгајане, донекле су се одразиле на њихов спољашњи изглед. Недостатак квалитетне исхране утицао је на то да буша постане ситнија и слабије развијена од других европских раса говеда. Будући да су нискомлечне, чак и најмлађа телад ускраћивана су млека које се користило за људску исхрану. Без адекватне замене за млеко, телад су слабо расла, споро се развијала и генерално остајала закржљала. Одрасле јединке често су преко лета остављане да се саме старају о исхрани јер су их сељаци истеривали ван стаја већ почетком пролећа, а враћали их око касне јесени. Током зиме исхрана им се састојала од сламе, кукурузовине и понекад сена. По правилу, буше су зими губиле сву телесну масу коју су добијале током лета, пашом свеже траве.
Висина гребена код краве износи тек око 90 до 115 центиметара, док су бикови за неких десетак центиметара виши. Просечна телесна маса одраслих грла је мала, креће се од 150 до 300 килограма. Буша има снажну и грубу конституцију и генерално се сматра да је једина раса европских говеда која је могла преживети услове у којима је вековима одгајана. Лако се прилагођава на промене услова гајења и врло је отпорна на заразне болести и паразите (Митић и сар., 1987).
Извор: https://www.flickr.com/
Буша се данас сматра угроженом аутохтоном расом. Према подацима из 2018. године величина популације буша у Србији износила је од 1000 до 1500 јединки. Ипак, већина буша које се данас одгајају имају знатно лакши живот од њихових предака, јер су углавном узгајана зарад очувања расе и промоције руралног туризма.
- Подолско говече
Подолско говече или популарно подолац представник је групе примигених говеда (Bos europeus primigenius) и директни је потомак дивљег говечета под називом Тур (Bos primigenius) за које постоје подаци да је насељавало подручје Балкана још од касног палеолита (пре више од дванаест хиљада година). Све до пре неких 150 година подолац је био распрострањен по целој територији Војводине и Славоније, областима познатим по пољопривредној производњи. За разлику од буше која се користила за комбиновану производњу, подолско говече употребљавано је искључиво за рад. Штавише, сматра се најбољим представником радног типа говеда.
Глава подолског говечета има клинаст изглед, широка је у челу, а сужава се ка губици. Поседује и изразито велике рогове, карактеристичног начина пружања чији распон може да досегне и до метар и по. Једнобојна је раса, типичне сиве боје.
Подолска раса сврстава се у крупне расе говеда. Висина гребена код краве износи од 130 до 140 центиметара, код бикова око 150 центиметара док код волова може прећи и 160 центиметара. Предњи део тела је значајно развијенији од задњег. Одликује се великом снагом и грубом конституцијом што га је чинило најбољом радном расом.
За разлику од буше, која је углавном гајена у брдским пределима и на обронцима планина, где су услови за живот бивали изузетно тешки, подолско говече уживало је доста повољније услове равничарских предела. Ипак, са повећањем степена индустријализације у војвођанским и славонским селима, потреба за овом изузетном радном расом постајала је све мања те се и њен опстанак довео у питање. Раса је опстала захваљујући програму очувања аутохтоних животињских врста и веома високим субвенцијама за свакога ко жели да гаји подолско говече.
Према подацима из 2018. године у Србији је било од 500 до 1000 јединки подолског говечета . Подолца данас можете наћи на неколико локација на северу наше земље: у Бачкој Тополи (Саболш Тружински), СРП Засавица, и Вршцу (Јован Брадваровић).
Литература:
- Н. Митић, Ј. Ферчеј, Д. Зеременски, Љ. Лазаревић, Говедарство – монографско дело, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987.
- http://www.zasavica.org.rs/podolsko-govece/
- http://www.cepib.org.rs/?page_id=159
- http://www.fao.org/dad-is/browse-by-country-and-species/en/
