Хенријета Лакс, тамнопута млада жена, афроамеричког порекла, мајка петоро деце и супруга Дејвида Лакса, живела је са породицом у Балтимору, Мериленд. Након рођења петог детета, Хенријета је осетила болове и нелагоду у стомаку. Као и свака мајка, заузета одгајањем деце, а уз то је и радила на пољима дувана, Хенријета је своје здравље ставила на последње место. Није била школована, али је била врло интелигентна жена, осећала је да нешто није у реду и из страха је одлагала преглед. Трпела је и игнорисала болест све док интерменструална крварења и болови у стомаку нису постали неподношљиви, те су почели да је ометају у свакодневним обавезама. Тада је одлучила да се обрати лекару. Једино место где је то могла да учини била је болница Џонс Хопкинс, или како су је другачије називали „болница за обојене”, где су се лечили људи дискриминисани због другачије боје коже.
При прегледу докторима је било јасно да је у питању карцином грлића материце, што је и потврђено након извршене биопсије. Међутим, ћелије Хенријетиног карцинома које су узете ради биопсије су прве људске ћелије које су успешно преживљавале и размножавале се ван организма. То је било нешто за чиме су научници годинама трагали. Хенријета је подвргнута агресивним терапијама које су се тада користиле у лечењу рака, али нажалост безуспешно, дошло је до метастазе и она је преминула 4. октобра 1951. године, у 32. години живота. У научним круговима она је наставила да живи кроз своје ћелије, назване кратко и јасно HeLa ћелије. Научници и доктори нису желели да открију њен идентитет како не би имали проблема са законом у својим даљим истраживањима јер су ћелије коришћене у научне сврхе без знања и сагласности Хенријетине породице. Често су говорили да те ћелије припадају жени по имену Хелен Лејн. Нико није о њој размишљао као о особи која је имала своје жеље, снове, надања. Од целог једног живота, остала су само та четири слова, HeLa. Новинарка Ребека Склут, одлучила је да о Хенријети напише књигу „Бесмртни живот Хенријете Лакс” (енг. „The immortal life of Henrietta Lacks”). Контактирала је њене синове и ћерку Дебору, који су најпре, револтирани ранијим покушајима људи да се обогате на рачун њихове несреће, одбили да говоре о животу своје мајке. Касније када је Ребека доказала своју добру намеру, уз Деборину помоћ сазнала је нешто више о Хенријетином животу. Наиме, Хенријета је била весела млада жена, што се види и на црно-белој фотографији која се најчешће појављује уз њено име, на којој стоји рукама наслоњеним на кукове и широким осмехом на лицу. Често је са рођакама одлазила на забаве и плесала до изнемоглости. Била је веома гостопримљива. Индиректно и ненамерно, много је допринела науци.
Зашто су Хенријетине ћелије важне?
HeLa ћелије су прве људске ћелије које су ван организма преживеле дуже времена, за разлику од претходно изолованих ћелија које су преживљавале свега неколико дана, што је било веома важно откриће како би могла да се врше истраживања људских ћелија, а да се притом не угрози живот људи. HeLa ћелије су пролазиле кроз цео животни циклус у култури (ван живог организма, али у строго контролисаним условима), расле су и делиле се, дајући своје ћерке ћелије. Вакцина против дечије парализе тестирана је најпре на HeLa ћелијској линији, као и различити лекови за које се сматрало да могу уништити канцер. ХИВ вирус је такође убризгаван у ове ћелије што је допринело многим сазнањима. Биле су пoдвргнуте деловању различитих хемикалија, зрачењу и отровима. Послате су чак и у свемир. Хенријетине ћелије су прве успешно клониране људске ћелије 1955. године. Патенти развијени на HeLa ћелијској линији броје се у хиљадама. Научници су размењивали нова знања и свакодневно увећавали број ових ћелија, продајући их лабораторијама широм света, чиме су стекли славу и богатство, док породица Лакс ништа о томе није знала. У штампи су се повремено појављивали, њима нејасни, наслови у којима њихову мајку називају бесмртном.
Захваљујући Ребеки Склут, породица је сазнала дуго скривану истину о својој мајци и супрузи, о њеном доприносу науци који је био занемарен, о томе колико су њене „бесмртне ћелије”, које су је убиле, значајне за човечанство. На ову тему је снимљен и филм, који такође носи назив „Бесмртни живот Хенријете Лакс”, по истоименом роману Ребеке Склут. Говори о новинарки која ступа у контакт са породицом Лакс и са Дебором, Хенријетином ћерком, чији лик тумачи Опра Винфри, и сазнаје детаље из Хенријетиног живота. HeLa ћелије су и данас живе, размножавају се и на њима се врше експерименти, што је објашњено и у следећем видеу:
Данас на Међународни дан жена, 8. марта, скоро седамдесет година након Хенријетине смрти, подсећамо вас да је карцином грлића материце могуће спречити, вакцином, а такође га је могуће и излечити, уколико се на време, превентивним прегледима, открије.
