Знате ли шта ове животиње са сликe имају заједничко? Одговор је – стратегију за преживљавање неповољних услова спољашње средине, конкретно неповољне температуре. С обзиром на то да је температура веома битан фактор за животиње, у интересу им је да на сваку њену промену одреагују брзо и ефикасно. Када температура изађе из одређеног опсега који је за сваку животињу различит, неопходно је да животиња примени неку од стратегија за преживљавање. Две најпознатије такве стратегије су дорманција и избегавање неповољних температура. Избегавање подразумева „сеобу“ животиња у одређеном периоду године у пределе где је температура погоднија него у њиховим уобичајеним стаништима. Добро познат пример овога су птице селице које зими мигрирају ка југу. Мање је, међутим, познато да и китови користе стратегију миграције.
Са друге стране имамо дорманцију, када животиње остају у свом станишту, али налазе склониште где се сакривају, успоравају метаболизам, а често мењају и телесну температуру. У таквом успаваном, дормантном стању остају све док температурни услови поново не постану повољни. Неодговарајућа температура подразумева и превише ниске и превише високе температуре. Такође, трајање неповољног периода може бити изузетно кратко (једна ноћ) или пак поприлично дуго (више месеци).
Када кажемо “хибернација” у свакодневном говору, често под тиме подразумевамо сваки облик дорманције који се јавља као последица ниских температура. С обзиром на то да се овај термин „одомаћио“ и да га често користимо, у најширем смислу хибернацију и можемо посматрати тако. Међутим, кроз овај текст ћемо видети зашто уобичајена употреба термина “хибернација” може бити проблематична и збуњујућа.
За почетак, хајде да видимо који су све видови дорманције услед ниских температура. Најчешћи и основни типови су: дневно-ноћни торпор, хибернација у ужем смислу и зимски сан.
Дневно-ноћни торпор, као што му само име каже, подразумева дорманцију у трајању мањем од 24 часа, која се одиграва у току ноћног пада температуре. Користе га изузетно ситни, али јако активни организми. Они имају велики број откуцаја срца по минуту и велику површину у односу на запремину, због чега при ниским температурама брзо одају велику количину топлоте. Ови организми имају и веома брз метаболизам, тако да током ноћи не би могли да преживе ниске температуре и толико дуг период без хране. Из тог разлога ове животињице ноћу привремено смањују телесну температуру, успоравају метаболизам и мирују у својим склоништима. Тако смањују разлику у температури организма и спољашњости, потребу за храном и утрошак енергије, па успевају да преживе ноћни период. За дневно-ноћни торпор је карактеристично да чим наступи дан, животиње се брзо буде, односно прелазе у стање нормалне температуре и нивоа метаболизма. Овај вид дорманције користе колибри, ровчице, ситни слепи мишеви и друге ситне животиње.
Хибернација у ужем смислу подразумева сезонску дорманцију, када су температуре неповољне дужи временски период, и траје недељама или месецима. Због овога се још назива и продужени торпор. У хибернацију улазе сисари средње величине попут кљунара, опосума, јежева, неких глодара, крупнијих слепих мишева, неких птица… Они у периоду хибернације успоравају метаболизам и рад срца, а телесна температура се спушта на око 1 °C изнад спољашње. Такође, проток крви им је у овом периоду драстично смањен и одржава се кроз мозак и мрко масно ткиво. Све ово чини њихово нагло буђење из хибернације у неодговарајуће време готово немогућим. Хибернатори поседују “унутрашњи сат” који им говори када је време да се пробуде. То значи да хипоталамус контролише након колико времена од почетка хибернације ће се покренути низ хемијских реакција који резултује буђењем (видимо да насупрот уобичајеном веровању пораст температуре и продужетак дана нису пресудни за буђење). У току хибернације мрко масно ткиво спречава да хипотермија предуго траје јер би то било погубно за животиње. Оно омогућава да се у правилним размацима ствара топлота и температура тела на кратко враћа у нормалу, а затим опет пада и то без буђења у правом смислу. Кад ипак време за буђење наступи, једна од последица активације хемијске сигнализације од стране хипоталамуса је и активација мрког масног ткива које брзо подиже температуру. Због наведених улога мрког масног ткива, како у одржању хибернације, тако и у буђењу, битно је да оно буде добро прокрвљено.
Трећи тип дорманције на ниским температурама је зимски сан. Још смо у вртићу учили да медведи падају у зимски сан када су температуре превише ниске. Овај тип дорманције је такође сезонски, дакле траје недељама или месецима. Иако се чини да су хибернација и зимски сан поприлично слични, постоје и неке битне разлике. Наиме, у зимском сну телесна температура животиње не пада, већ остаје у нормалном опсегу. Рад срца је успорен, а успорава се и метаболизам, али не драстично као у хибернацији. Услед оваквих особина зимског сна, много је лакше буђење животиња него код хибернације. У зимски сан падају крупнији сисари попут медведа, кртице, ракуна и других.
Свакако не треба заборавити да је ово само део приче о дорманцији, јер постоји и дорманција на високим спољашњим температурама и ниској влажности. Она се назива естивација и у њу улазе неке жабе, дводихалице, пужеви, колумбијска веверица…
Кроз овај текст видели смо колико су видови дорманције разнолики. Када говоримо о дорманцији услед ниске температуре, приметили смо да се дневно-ноћни торпор, хибернација и зимски сан веома разликују. Мали је број заједничких особина које повезују ове три стратегије, а животиње које их примењују су такође веома различите. Стога би било боље термин “хибернација” користити у ужем смислу.
Све поменуте животиње су одлично прилагођене условима животне средине у својим стаништима, а дорманција им поприлично помаже у томе. Буђење из дорманције за животиње увек означава почетак периода активности, било да је у питању потрага за храном, партнером, избегавање предатора или било шта друго. Независно од тога које је ваше омиљено годишње доба, морате признати да слике ових слатких животиња увек улепшавају зиму и обележавају почетак пролећа.