Сваки суд у науци налази се на ивици грешке и личан је.
Џејкоб Броновски
Наука је посвета ономе што можемо знати иако смо склони грешкама
Ивица звана објективност клизава је, климава и неравна. Направите ли само један погрешан корак нога ће вам се омакнути и стрмоглавићете се на једну од страна и заронити у екстремна убеђења. Нажалост, многи су већ пали са ивице и из дубине својих субјективних осећаја навијају да и ваша нога склизне, јер ако их ишта нервира више од људи са супротне стране то су они који и даље ходају по ивици.
На првом кораку, негде са дна чује се хорско навијање „СТОП ГМО!“
Океј, која је фора са генетички модификованим организмима?
Полемике око генетички модификованих организама трају више од две деценије и сви су изгледи да се страсти неће смирити у скорије време. Оно што посматрачи са стране могу приметити у овој размени ватре јесте да се гласноговорници углавном могу сврстати у две колоне: они који се изразито противе ГМО и они који изразито подржавају ГМО. Ко је ту у праву? Где је истина?
Будући да на ЕкоБлогу већ више од две године имамо веома добар текст о ГМО сада нећу улазити у објашњења шта ГМО заправо представља, само бих се осврнуо на две најчешће јавне расправе у вези генетички модификованих организама.
Кренимо од најчешћег – да ли је генетички модификована храна сигурна за конзумацију? Кратак одговор на ово питање је… Да, ГМ храна је сигурна, а нарочито ГМ храна гајена искључиво за људску исхрану. У ствари, током читаве историје наше планете није постојала храна која је више проучавана и тестирана на исправност од ГМО (Delaney, Goodman & Ladics, 2018). Штавише, деценијска истраживања генетички модификованог кукуруза на 11.699 локација широм света показују да је он (поред бољег приноса) чак и здравији од традиционалних хибрида, углавном захваљујући отпорности на гљивице и драстично умањеној појави микотоксина (Pellegrino, Bedini, Nuti & Ercoli, 2018). Обиман извештај Европског ауторитета за безбедност хране (EFSA) којим су обухваћена истраживања свих могућих ефеката ГМ хране у људској исхрани, али и животињске хране на циљаним и нециљаним животињама показао је да нема разлика у ефектима између ГМ хране и немодификоване контролне групе (EFSA, 2008).
Други повод за расправу мало је комплекснији… ради се о утицају ГМО на животну средину. Читава полемика води се око тога што је велика већина генетички модификованих усева модификована на такав начин да буде отпорна на пестициде, углавном глифосат (више речи о глифосату биће у наредном тексту из серијала „Ход по ивици”). Пољопривредник посеје ГМ семе, попрска њиву пестицидом и не мора да брине о инвазивним коровским врстама које би инхибирале раст усева. Звучи страшно, зар не? Њиве пуне пестицида! Пааа… није баш онако како изгледа на први поглед…
Гледајући у глобалу, у периоду између 1996. и 2015. године, употребом ГМО количина хербицида, фунгицида и инсектицида на њивама заправо је смањена за чак 618,7 милиона килограма (смањење од око 8,1%), а умањене су и емисије гасова стаклене баште са пољопривредних земљишта за 2.819 милиона килограма угљен-диоксида што је еквивалентно уклањању 1,25 милиона аутомобила са улица (Brookes & Barfoot, 2017). Логично је, ако је биљка отпорна на гљивице или инсекте, онда није потребно користити фунгициде и инсектициде за заштиту те биљке. Што се тиче хербицида, бољитак се огледа у томе што је захваљујући ГМО драстично смањен број различитих формулација у корист хербицида који имају мање негативан утицај на животну средину.
Да ствар није тако једноставна показује податак да коришћење генетички модификованих организама отпорних на пестициде често подстиче развој резистентних коровских врста (на сличан начин као што претерана употреба антибиотика подстиче развој резистентних бактерија) (Clark, 2006). До марта 2017. године, препознато је 37 коровских врста које су стекле резистенцију на глифосат (Brookes & Barfoot, 2017). Такође, исти такви ГМО скоро сигурно значе и појаву монокултурних усева, који су изузетно лоша вест за биодиверзитет. Треба нагласити да ГМ усеви не представљају посебан вид пољопривредне производње, већ само тип семена које се користи у конвенционалној пољопривреди, а она у сваком случају, у већој или мањој мери, подстиче монокултуре.
Управо из овог разлога, у последње време јављају се питања и преиспитивања природе употребе генетички модификовиних организама. Може ли се ГМО користити и у органској пољопривреди? Таква комбинација сигурно би имала вишеструко позитиван утицај на животну средину (Husaini & Sohail, 2018). Ипак, стигма на генетички модификованим организмима и даље постоји и дешава се често да се због страха од ефекта „Франкенштајновог чудовишта“ оваква питања не смеју ни постављати. Прочитајте шта се само догодило са златним пиринчем, управо због страха и незнања.
На крају прегледа генетички модификованих организама настављамо ход по неравној ивици и наилазимо на један занимљив пестицид. Погледи које упућују са страна мрки су скоро колико и погледи намењени ГМО, али о томе у наредном тексту…
Литература:
Brookes, G., & Barfoot, P. (2017). Environmental impacts of genetically modified (GM) crop use 1996-2015: Impacts on pesticide use and carbon emissions. Gm Crops & Food-Biotechnology in Agriculture and the Food Chain, 8(2), 117-147.
Clark, E. (2006). Environmental risks of genetic engineering. Euphytica, 148(1-2), 47-60.
Delaney, B., Goodman, R. E., & Ladics, G. S. (2018). Food and feed safety of genetically engineered food crops. Toxicological Sciences, 162(2), 361-371.
Husaini, A. M., & Sohail, M. (2018). Time to redefine organic agriculture: Can’t GM crops be certified as organics? Frontiers in Plant Science, 9, 423.
Pellegrino, E., Bedini, S., Nuti, M., & Ercoli, L. (2018). Impact of genetically engineered maize on agronomic, environmental and toxicological traits: A meta-analysis of 21 years of field data. Scientific Reports, 8, 3113.
EFSA (2008). Safety and nutritional assessment of GM plants and derived food and feed: The role of animal feeding trials. Elsevier Science. Food and Chemical Toxicology 46, Supplement 1, 2-70
