Svaki sud u nauci nalazi se na ivici greške i ličan je.
Džejkob Bronovski
Nauka je posveta onome što možemo znati iako smo skloni greškama
Ivica zvana objektivnost klizava je, klimava i neravna. Napravite li samo jedan pogrešan korak noga će vam se omaknuti i strmoglavićete se na jednu od strana i zaroniti u ekstremna ubeđenja. Nažalost, mnogi su već pali sa ivice i iz dubine svojih subjektivnih osećaja navijaju da i vaša noga sklizne, jer ako ih išta nervira više od ljudi sa suprotne strane to su oni koji i dalje hodaju po ivici.
Na prvom koraku, negde sa dna čuje se horsko navijanje „STOP GMO!“
Okej, koja je fora sa genetički modifikovanim organizmima?
Polemike oko genetički modifikovanih organizama traju više od dve decenije i svi su izgledi da se strasti neće smiriti u skorije vreme. Ono što posmatrači sa strane mogu primetiti u ovoj razmeni vatre jeste da se glasnogovornici uglavnom mogu svrstati u dve kolone: oni koji se izrazito protive GMO i oni koji izrazito podržavaju GMO. Ko je tu u pravu? Gde je istina?
Budući da na EkoBlogu već više od dve godine imamo veoma dobar tekst o GMO sada neću ulaziti u objašnjenja šta GMO zapravo predstavlja, samo bih se osvrnuo na dve najčešće javne rasprave u vezi genetički modifikovanih organizama.
Krenimo od najčešćeg – da li je genetički modifikovana hrana sigurna za konzumaciju? Kratak odgovor na ovo pitanje je… Da, GM hrana je sigurna, a naročito GM hrana gajena isključivo za ljudsku ishranu. U stvari, tokom čitave istorije naše planete nije postojala hrana koja je više proučavana i testirana na ispravnost od GMO (Delaney, Goodman & Ladics, 2018). Štaviše, decenijska istraživanja genetički modifikovanog kukuruza na 11.699 lokacija širom sveta pokazuju da je on (pored boljeg prinosa) čak i zdraviji od tradicionalnih hibrida, uglavnom zahvaljujući otpornosti na gljivice i drastično umanjenoj pojavi mikotoksina (Pellegrino, Bedini, Nuti & Ercoli, 2018). Obiman izveštaj Evropskog autoriteta za bezbednost hrane (EFSA) kojim su obuhvaćena istraživanja svih mogućih efekata GM hrane u ljudskoj ishrani, ali i životinjske hrane na ciljanim i neciljanim životinjama pokazao je da nema razlika u efektima između GM hrane i nemodifikovane kontrolne grupe (EFSA, 2008).
Drugi povod za raspravu malo je kompleksniji… radi se o uticaju GMO na životnu sredinu. Čitava polemika vodi se oko toga što je velika većina genetički modifikovanih useva modifikovana na takav način da bude otporna na pesticide, uglavnom glifosat (više reči o glifosatu biće u narednom tekstu iz serijala „Hod po ivici”). Poljoprivrednik poseje GM seme, poprska njivu pesticidom i ne mora da brine o invazivnim korovskim vrstama koje bi inhibirale rast useva. Zvuči strašno, zar ne? Njive pune pesticida! Paaa… nije baš onako kako izgleda na prvi pogled…
Gledajući u globalu, u periodu između 1996. i 2015. godine, upotrebom GMO količina herbicida, fungicida i insekticida na njivama zapravo je smanjena za čak 618,7 miliona kilograma (smanjenje od oko 8,1%), a umanjene su i emisije gasova staklene bašte sa poljoprivrednih zemljišta za 2.819 miliona kilograma ugljen-dioksida što je ekvivalentno uklanjanju 1,25 miliona automobila sa ulica (Brookes & Barfoot, 2017). Logično je, ako je biljka otporna na gljivice ili insekte, onda nije potrebno koristiti fungicide i insekticide za zaštitu te biljke. Što se tiče herbicida, boljitak se ogleda u tome što je zahvaljujući GMO drastično smanjen broj različitih formulacija u korist herbicida koji imaju manje negativan uticaj na životnu sredinu.
Da stvar nije tako jednostavna pokazuje podatak da korišćenje genetički modifikovanih organizama otpornih na pesticide često podstiče razvoj rezistentnih korovskih vrsta (na sličan način kao što preterana upotreba antibiotika podstiče razvoj rezistentnih bakterija) (Clark, 2006). Do marta 2017. godine, prepoznato je 37 korovskih vrsta koje su stekle rezistenciju na glifosat (Brookes & Barfoot, 2017). Takođe, isti takvi GMO skoro sigurno znače i pojavu monokulturnih useva, koji su izuzetno loša vest za biodiverzitet. Treba naglasiti da GM usevi ne predstavljaju poseban vid poljoprivredne proizvodnje, već samo tip semena koje se koristi u konvencionalnoj poljoprivredi, a ona u svakom slučaju, u većoj ili manjoj meri, podstiče monokulture.
Upravo iz ovog razloga, u poslednje vreme javljaju se pitanja i preispitivanja prirode upotrebe genetički modifikovinih organizama. Može li se GMO koristiti i u organskoj poljoprivredi? Takva kombinacija sigurno bi imala višestruko pozitivan uticaj na životnu sredinu (Husaini & Sohail, 2018). Ipak, stigma na genetički modifikovanim organizmima i dalje postoji i dešava se često da se zbog straha od efekta „Frankenštajnovog čudovišta“ ovakva pitanja ne smeju ni postavljati. Pročitajte šta se samo dogodilo sa zlatnim pirinčem, upravo zbog straha i neznanja.
Na kraju pregleda genetički modifikovanih organizama nastavljamo hod po neravnoj ivici i nailazimo na jedan zanimljiv pesticid. Pogledi koje upućuju sa strana mrki su skoro koliko i pogledi namenjeni GMO, ali o tome u narednom tekstu…
Literatura:
Brookes, G., & Barfoot, P. (2017). Environmental impacts of genetically modified (GM) crop use 1996-2015: Impacts on pesticide use and carbon emissions. Gm Crops & Food-Biotechnology in Agriculture and the Food Chain, 8(2), 117-147.
Clark, E. (2006). Environmental risks of genetic engineering. Euphytica, 148(1-2), 47-60.
Delaney, B., Goodman, R. E., & Ladics, G. S. (2018). Food and feed safety of genetically engineered food crops. Toxicological Sciences, 162(2), 361-371.
Husaini, A. M., & Sohail, M. (2018). Time to redefine organic agriculture: Can’t GM crops be certified as organics? Frontiers in Plant Science, 9, 423.
Pellegrino, E., Bedini, S., Nuti, M., & Ercoli, L. (2018). Impact of genetically engineered maize on agronomic, environmental and toxicological traits: A meta-analysis of 21 years of field data. Scientific Reports, 8, 3113.
EFSA (2008). Safety and nutritional assessment of GM plants and derived food and feed: The role of animal feeding trials. Elsevier Science. Food and Chemical Toxicology 46, Supplement 1, 2-70
