Истина не мора да буде у складу са оним што очајнички
Карл Сеган
желимо да буде истинито. Наше жеље не одређују истину
Још један корак и успели смо! Говорили смо о безбедности генетички модификованих организама, о употреби глифосата и органској пољопривреди. Данас се питамо да ли је транспарент са уводне слике истина или не?
Не, не… сточарство није водећи узрок климатских промена!
Не знам ни одакле да почнем са овом темом. Можда да поновим још једном оно што сам написао у поднаслову… Не, сточарство није водећи узрок климатских промена! Ова пољопривредна грана заиста има удела у антропогеним емисијама гасова стаклене баште, и те емисије нису безначајне, али далеко од тога да су највеће. Процене релевантних институција о емисијама гасова стаклене баште често се разликују у покојем проценту, али ниједан извештај не означава сточарство као највећег емитера. Ова (дез)информација највероватније је настала на основу погрешног тумачења података или извлачења информација из контекста… Хајде да покушамо да откријемо како је дошло до грешке!
Сазнајмо прво ко је заиста најодговорнији за климатске промене и где се ту налази сточарство.
Међувладин панел за климатске промене (IPCC) представља највећи и основни ауторитет за климатске промене на планети. Процене њихових радних група узимају се као најмеродавније процене свих емисија гасова стаклене баште. Дакле, шта IPCC каже ко је највећи узрочник климатских промена? Drum roll, please…
Највећи глобални емитер гасова стаклене баште антропогеног порекла је… енергетски сектор са учешћем од 25%. На другом месту са 24% налазе се обједињени пољопривреда, шумарство и друга употреба земљишта, затим индустрија са 21%, саобраћај са 14%. грађевине са 6% и остатак од 10% који се приписује свим другим активностима (Smith, Bustamante et al., 2014).
Дакле, према најрелевантнијим истраживањима чак ни обједињени сви пољопривредни сектори, заједно са шумарством и другим облицима употребе земљишта нису на првом месту по емисијама гасова стаклене баште. Међутим, да будемо искрени, високо друго место! Али, сада се поставља питање колико од ових 24% отпада на сточарство?
Нажалост, извештај IPCC није изнео њихову процену за сваку грану пољопривреде понаособ, али јесте се усагласио са проценама које је изнела Организација УН за храну и пољопривреду (FAO) која каже да у антропогеним емисијама гасова стаклене баште сточарство учествује са 14,5% (преведено у CO2 евивалент, око 7,1 Gt) (Gerber et al., 2013). Дакле, највећи део заиста припада сточарству. Ипак, ова бројка од 14,5% ставља га на треће место, иза енергетског сектора и индустрије и нешто испред саобраћаја.
Позабавимо се сада мало елементима сточарства у којима долази до емисија гасова стаклене баште и најчешћим гасовима.
Овај график сам поставио чисто ради анализе активности које су везане за сточарство, а које емитују гасове стаклене баште. Оно што се може приметити, јесте да су само продукти метаболизма, третман стајњака и употреба стајњака (свеукупно око 65%) везани искључиво за сточарске радње док су остале активности (око 35%) мање или више везане за активности употребе земљишта. Из овог разлога често долази до различитих резултата истраживања услед другачијих методологија рачунања. Нпр. процене америчке Агенције за заштиту животне средине (EPA) о емисијама гасова стаклене баште из сточарства, ниже су од процена IPCC и FAO јер не укључују ставке као што је обрада земљишта тешком машинеријом, већ те емисије приписују саобраћају.
Све ово сам писао како бисмо открили због чега је дошло до појаве дезинформишућег транспарента са слике и на крају ништа нисмо сазнали. И IPCC и FAO подаци прилично јасно су изнешени, тако да није могло доћи до забуне приликом тумачења извештаја. Ипак, мислим да сам нашао разлог због чега је неко направио грешку…
Извештај IPCC наводи податак америчке EPA да је пољопривреда највећи емитер гасова стаклене баште у које се не убраја CO2 са учешћем од 56% (EPA, 2011). Дакле 56% свеукупног метана и азот-субоксида отпада на пољопривреду. Склопите овај податак са информацијом да је метан неколико пута потентнији од угљен-диоксида и добијате савршен рецепт за погрешно протумачен податак. Тих 56% преведених у CO2 еквивалент чине око 10-12% укупних гасова стаклене баште у атмосфери (Smith, Bustamante et al., 2014).
Последња ствар коју бих, као додатак причи, желео да поменем, јесте да иако се метан сматра доста потентнијим од угљен-диоксида, он заправо не представља толико велики проблем за климатске промене јер се концентрација метана у атмосфери мења врло споро. Може се рећи чак да стагнира. Разлог за то је податак да је просечан животни век метана пре него што се разложи на угљен-диоксид и водену пару око 9,6 година (Folland et al., 2001). Нови метан се емитује, док се стари разлаже и његова концентрација остаје отприлике иста, тј. повећава се само онолико колико се повећава животињска биомаса.
Иако је сада, надам се, јасно да сточарство ипак није водећи узрок климатских промена, мора се признати да итекако доприноси климатским променама. Закључци свих истраживања указују на неопходност прихватања стратегија ублажавања климатских промена којима би се смањио утицај сточарства на емисије гасова стаклене баште. Остаје нам да сачекамо нове извештаје ауторитета и упоредимо резултате да бисмо сазнали да ли су стратегије уродиле плодом.
Корачали смо споро, али успели смо да стигнемо до краја клизаве ивице објективности. Као што ништа на свету није црно или бело, тако ни већину ствари везаних за заштиту животне средине не бисмо смели посматрати кроз призму субјективних осећаја и екстремних убеђења. Ако се добро загледамо, ивица преко које смо прешли, само је део дугачког и вијугавог пута на којем ћемо често морати да се нађемо.
Литература:
Folland, C.K., T.R. Karl, J.R. Christy, R.A. Clarke, G.V. Gruza, J. Jouzel, M.E. Mann, J. Oerlemans, M.J. Salinger and S.-W. Wang, 2001: Observed Climate Variability and Change. In: J.T. Houghton, Y. Ding, D.J. Griggs, M. Noguer, P.J. van der Linden, X. Dai, K. Maskell, and C.A. Johnson (eds.) Climate Change 2001: The Scientific Basis. Contribution of Working Group I to the Third Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change. Cambridge, UK, and New York, NY: Cambridge University Press.
Gerber, P.J., Steinfeld, H., Henderson, B., Mottet, A., Opio, C., Dijkman, J., Falcucci, A. & Tempio, G. (2013). Tackling climate change through livestock – A global assessment of emissions and mitigation opportunities. Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO), Rome.
Smith P., M. Bustamante, H. Ahammad, H. Clark, H. Dong, E.A. Elsiddig, H. Haberl, R. Harper, J. House, M. Jafari, O. Masera, C. Mbow, N.H. Ravindranath, C.W. Rice, C. Robledo Abad, A. Romanovskaya, F. Sperling, and F. Tubiello, 2014: Agriculture, Forestry and Other Land Use (AFOLU). In: Climate Change 2014: Mitigation of Climate Change. Contribution of Working Group III to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change [Edenhofer, O., R. Pichs-Madruga, Y. Sokona, E. Farahani, S. Kadner, K. Seyboth, A. Adler, I. Baum, S. Brunner, P. Eickemeier, B. Kriemann, J. Savolainen, S. Schlömer, C. von Stechow, T. Zwickel and J.C. Minx (eds.)]. Cambridge University Press, Cambridge, United Kingdom and New York, NY, USA.
U. S. EPA (2011). Draft: Global Antropogenic Non-CO2 Greenhouse Gas Emissions: 1990—2030. Washington, DC
