Насловна Отпад Управљање отпадом – инсинерација

Управљање отпадом – инсинерација

2809
0
Време читања: 4 минута

Кроз историју, отпад се третирао на начин који je економски најприхватљивији, а то је одлагање. У земљама где понестаје места за депоновање, и где је транспорт услед сталног одлагања скуп, учестала је још једна метода којом се отпад третира – инсинерација. То је термички третман отпада, односно спаљивање – процес којим се смањују запремина и маса отпада. Интересантно је да је ова метода заступљена управо у државама које највише рециклирају. У сиромашним земљама, свакако је депоновање отпада једини избор који за сада долази у обзир, због скупе изградње инсинератора, али хајде да се упознамо и са овом опцијом. Повод за овакав третман отпада била је епидемија колере, која се догодила крајем 19. века – потребе за хигијенским третманом отпада су се повећавале, због ширења болести. Данас смо сведоци препуних и несанитарних депонија, а шуме и села дефинитивно нису места за скупљање празних бочица и старог намештаја                                                          

Извор: www.pexels.com

Шта је то што се сме спаљивати?

У постројењима која су за то предвиђена, спаљује се нетретирани комунални отпад (то је отпад из домаћинстава, или отпад који је по свом саставу и природи сличан њему), или комунални отпад из којег су већ издвојени делови који се могу рециклирати. Јако је важно спречити да се тешки метали нађу у отпаду који је намењен за инсинерацију (на пример, кадмијум и жива, који се могу наћи као делови батерија и топломера). Када размислимо о томе, на нашој планети заиста понестаје места за смеће које производимо – технологија свакодневно напредује, нови производи се константно приказују на полицама, док људи тешко одолевају трендовима, и све то не иде у корист животној средини. 

Које су предности инсинерације?

Осим што се спаљивањем отпада смањује његова запремина, такође се продужава и радни век депонија, а може се произвести и топлотна и електрична енергија. Париз је град који може послужити као пример коришћења инсинератора, помоћу три постројења греје се пола града, укључујући и музеј Лувр.

Постројење за инсинерацију Isséane у Паризу
Извор: https://ecat.ae/

Ски-стаза на врху постројења за инсинерацију у Копенхагену
Извор: https://www.copenhill.dk/en/

Енергија, која настаје у процесу спаљивања отпада, може се користити директно за грејање воде, која се даље користи у системима даљинског грејања или као пара у индустријским процесима. Такође, може се користити и за покретање гасне турбине и даље превођење у електричну енергију. Када смо већ код енергије, занимљиво је да се на овај начин може смањити потреба за производњом електричне енергије из угља, односно могла би се смањити емисија гасова са ефектом стаклене баште и других загађивача који настају у таквом процесу производње енергије. Након сагоревања отпада, издвајају се и метали попут гвожђа и алуминијума, који се могу рециклирати. Као остаци јављају се и шљака и пепео, који се могу искористити у грађевинарству за изградњу путева. Наравно, они прво морају проћи одговарајуће физичке и хемијске анализе, због загађујућих материја које могу бити присутне. Свакако, могућност да се чак и из спаљеног отпада може створити нешто ново је примамљива, у погледу циркулације сировина којa треба да нам буде циљ.

Постројење AEB Amsterdam
Извор: https://www.ieabioenergy.com/

Да ли постоје негативни ефекти спаљивања и њихова контрола?

Како се не би направило више штете него користи, инсинератори и сам процес спаљивања, дефинисани су критеријумима које морају испунити. Један од услова је да температура при спаљивању мора достићи најмање 850 °С, и време задржавања на тој температури мора бити најмање две секунде. Тако се обезбеђује потпуно сагоревање отпада и спречава се формирање органских једињења штетних по животну средину и здравље људи. Контрола ефикасности процеса сагоревања се постиже и условом да максимална концентрација органског угљеника у шљаци и пепелу буде 3%. Спаљивање је врло деликатан процес, услед ког могу настати разна штетна једињења. Суспендоване честице, због својих микроскопских величина, могу доспети у дисајне органе и крвоток, што утиче на развој разних болести. Рецимо, топљењем руда и метала, као и сагоревањем фосилних горива, долази до реакције сумпора са кисеоником на високим температурама и ствара се сумпор-диоксид (SO2). Ефекат загађења који нас након тога прати су киселе кише које изазивају корозију и лоше утичу на биљни и животињски свет. 

Поред овог, постоји још доста једињења која су производ индустријских процеса, неконтролисаног паљења и других људских активности, и услед ланца исхране могу се неконтролисано ширити, а имају негативна дејства (могу бити канцерогена). Како би аерозагађење услед инсинерације било што мање, постоји низ система за пречишћавање отпадних гасова: електролитички таложници, мокри скрубери, суви скрубери, додатак активног угља, врећасти филтери. 

Како функционише инсинерација
Извор: https://deltawayenergy.com/

Наш циљ треба да буде поновно искоришћење производа, чист ваздух и здрава средина. Отпад би требало да посматрамо као сировину која би се даље могла искористити, како у кућним условима, тако и у индустрији, како би се искористио сав потенцијал и како би се сачували необновљиви извори. Не бисмо смели да се ослањамо на то да све што искористимо, касније можемо спалити – треба да тежимо мање инвазивним опцијама, које се везују за наше свакодневне навике које ништа не коштају, а на дужем плану дају резултате. 

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име