Насловна Живи свет Биљке Историја биљака кроз уметност

Историја биљака кроз уметност

1062
0
Tезгa с воћем, барокно ремек-делo Франса Снајдерса, 1618.године, уље на платну
Време читања: 5 минута

Када научници желе да прате еволуцију биљака, окрећу се фосилним остацима и то није ништа ново у свету научног истраживања. Међутим, неки научници се уз фосиле служе далеко мање традиционалним ресурсом – уметношћу. Комбинујући уметност са доступним биолошким информацијама, они могу да „насликају слику“ не само о томе како су биљке изгледале у одређеном тренутку у прошлости, већ и о томе како и где су их људи узгајали у цивилизацијама током историје. Идеја о тзв. уметничкој генетици заправо представља промену фокуса истраживача који, уместо да се окрећу искључиво научној литератури, користе слике, илустрације или скулптуре.

Познато је да већина биљака које се узгајају за исхрану данас изгледају другачије него када смо почели да их култивишемо. Дивљи облици ових биљака нису били тако велики, укусни или хранљиви као одомаћене врсте које данас имамо. Погледајте, на пример, лубеницу са краја XIX века, изложену у Народном музеју у Београду.

Мртва природа са воћем, Ђорђе Миловановић, око 1880.године, уље на платну

За разлику од данашњих лубеница, на овој је приметна дебља кора, крупније семенке и бледо ружичасто средиште. 

Грнчарија од кромпира племена Мoche, III-VI век

Те дивље форме су се полако мењале захваљујући процесу званом вештачка селекција, при којој људи селекцијским укрштањем мењају врсту како би истакли одређену особину. Праћењем структуралних промена биљака и биљне миграције широм света, истраживачи могу прецизно да одреде њихову улогу у старим културама, економијама или трговини. Узмите као пример ненаметљив али свеприсутан кромпир. У областима древне Јужне Америке, они који су контролисали трговину кромпиром контролисали су земљу. Такође је забележено да су неки древни народи од кромпира правили грнчарију. Та грнчарија је преживела хиљадама година, а ако видимо где се појављује, можемо да пратимо успон и пад ове и других древних цивилизација.

Најстарије пећинске слике биљака датирају од пре око 25 хиљада година, а још детаљније, попут слика воћа из старог Египта, старе су више од 3 хиљаде година. Осим тога, „база података“ биљне хране из које истраживачи могу да црпе знање је огромна, поготово ако узмете у обзир слике, илустрације, скулптуре или иконографију.

Скоро свака цивилизација широм света ствара уметност, али да бисте је користили као научни ресурс, морате да заобиђете уметничку слободу. На пример, да су истраживачи користили слику холандског ренесансног сликара Хијеронимуса Боша „Башта земаљских ужитака“ да одлуче како изгледају јагоде, можда би добили неке прилично шашаве идеје.

На овој слици изгледа као да су јагоде некада биле величине човека. Један од начина да се заобиђе доношење погрешног закључка на основу ње је унакрсно референцирање слике са другим уметничким делима истог уметника, што за Боша баш и не би функционисало, пошто је за њега воће било апстрактан концепт и често је на његовим сликама знатно увећано. Такође, унакрсно референциорање различитих уметника из истог доба, истог уметничког стила, па чак и исте земље, свакако може да утиче на смањење потенцијалних грешака у закључивању.

Истраживања заснована на две толико удаљене дисциплине као што су уметност и генетика није веома разумљиво и углавном се користи само ако се на истраживачка питања не може успешно одговорити на било који други начин. Аутентично интердисциплинарно истраживање комбинује увиде и методе из две дисциплине како би испричало једну недвосмислену причу и дало одговор на јасно истраживачко питање. Питање које је овде централно је: како можемо да знамо како је воће и поврће које користимо данас изгледало у прошлости?

Одговор се јасно врти око историје. У корену сваке сложене цивилизације је потреба за сигурношћу приступа храни. То може да се постигне пољопривредом, трговином, колонизацијом или освајањем. Немогућност да се гарантује стабилност приступа храни неминовно доводи до глади, друштвене и политичке нестабилности, устанака, револуције, па чак и колапса старих цивилизација праћених настанком нових. Историчари хране проучавају ове процесе и такође користе интердисциплинарна истраживања, изучавајући културни, економски, еколошки и социолошки утицај хране на људску историју.

Чиме се боље описује тачан облик и изглед нечега из прошлости, ако не сликом? Ово нас опет доводи до уметности – од (уљаних) слика, до мозаичких подова, новчића, таписерија, мурала, грнчарије, скулптура, архитектуре, намештаја итд., јединственост људског ума са собом носи сталну окупацију храном, као што је изражено у староримским муралима са воћем, холандским мртвим природама, па чак и конзервама супе Ендија Ворхола. У свим овим случајевима, уметност је израз односа између људи и хране. На тај начин, сви музеји уметности у свету могу се заједно посматрати као највећа база визуелних информација о воћу и поврћу из историјске перспективе. Тако генетика и историја уметности делују као равноправни партнери у причи која је суштински историјске природе. Поред еколошких, економских, политичких и друштвених елемената које проучавају историчари хране, могуће је и дубље ући у сама уметничка дела и дешифровати симболичка значења воћа и поврћа.

Међутим, уметност је субјективна, па је самим тим и веома непоуздана. Са становишта биолога, не постоји начин да се сазна да ли је уметниково посматрање стварности било верно природи или не. То донекле објашњава зашто биолози двапут размисле пре него што у своју анализу укључе материјал из историје уметности. 

Како овај проблем може да се реши? Како да се постигне да молекуларни биолози и ботаничари разумеју вредност иконографског изворног материјала и да га користе у сопственој анализи? Одговор се може наћи у сарадњи. Генетичар би могао да потражи помоћ од историчара уметности да открије којој уметности би могао да верује. Ова сарадња би требало да се одвија равноправно, тако што оба научника покушавају да пренесу знања и методе из своје дисциплине у другу. Само тада ова врста унакрсног истраживања може бити заиста плодоносна.

Италијански виноградар, Катарина Ивановић, 1842.године, уље на платну, Народни музеј у Београду

На портрету Италијанског виноградара, појављује се раскошно воћно богатство у кошари. Неке од биљака у виноградаревом загрљају су одмах препознатљиве – на пример, тамно и светло грожђе у мноштву нијанси. Могу се видети и друге воћке које наликују и кајсијама и бресквама, али су мање познате модерном оку и зато их је теже класификовати.

Што више слика воћа и поврћа из целог света и из свих периода историје можемо да унесемо у базу података, то ће резултати бити тачнији. Последњих деценија, различити музеји и истраживачки институти вредно су радили на дигитализацији и означавању сопствених колекција. У идеалном случају, једна велика глобална база података о уметности човечанства мора бити изграђена према веома детаљним критеријумима и са приступом и доступношћу свима. Решавање ових техничких питања помогло би науци да исприча причу о нашој храни и о човечанству уопште.

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име