На први поглед личи на бајковит пејзаж, куле краљевства пружају се непрегледним хоризонтом, док, вода крије тајне свемира. Безброј врста птица живи у овом краљевству, мали рачићи и бодљикаве муве, по којима је језеро и добило име – Моно.
Калифорнијско Моно језеро је вулканског порекла, и старо близу милион година, а пре десет година је својом посебношћу заинтригирало свет научника. Језеро красе Туфа торњеви, којих има широм језера, а они најлепши су уз обалу. Расту из дубине језера, таложењем и повезивањем калцијума са карбонатима. Туфа торњеви нису једини облик вулканских стена које настају у Моно језеру, већ се кристали калцијум-карбоната могу издићи на површину воде и формирати фине вулканске стене, лагане као сунђери.
Поред тога, још један облик формирања торњева је биогенезом, биолошком активношћу алкалних мува – Ephydra hians.
Када је завршен стадијум ларве, и ослободи се одрасла јединка, онда она у тој сланој, алкалној води за собом оставља мали депозит калцијум-карбоната, и сматра се да у малом проценту доприноси расту Туфа торњева.
Језеро такође карактерише изузетан салинитет, који се током године мења, у зависности од температуре и дубине. Окружено је планинама, а вода нема куда да отиче. Једини начин да вода „оде” је процесом евапорације. Чињеница да ово језеро настањују микроорганизми који тако лако преживљавају токсичне услове живота, скренула је пажњу научницима да их пажљиво истраже и открију њихову тајну.
Као што знамо, арсен је токсичан за прокариоте и еукариоте, али неки прокариоти су развили механизме помоћу којих могу да метаболишу арсеник. Студије су показале да постоје два молекуларна механизма, а који делују уз помоћ два детоксификациона оперона, без којих бактерија не би могла да преживи високе концентрације овог металоида.
Тим НАСА истраживача, пронашao je бактерију под именом GFAJ-1, која је живела у језеру богатом арсеном, а сиромашном фосфором.
Истраживачи су закључили да је бактерија сигурно инкорпорирала арсен у ДНК уместо фосфора, који је есенцијалан за ДНК других организама.
Ово откриће је било интересантно астробиолозима, који су коментарисали како би ванземаљски живот био могућ било где, уколико би ова замена била могућа. У једној другој студији, научници нису били сигурни да ли је баш све то истина, да је фосфор потпуно одсуствовао из услова у којима се тврдило да је бактерија живела, а да је арсен преовлађивао.
У новијој студији, резултати су показали да арсеник није детектован у ДНК бактерије, али да то не поништава чињеницу да га бактерија никада не користи. То је заиста и потврђено, што значи да дефинитивно није откривен нови облик живота, да је GFAJ-1 само добро адаптирана бактерија на високе концентрације арсена у води и да јој је ипак потребна одређена количина фосфора да би опстала. Све детаље о самом експерименту и студији, можете пронаћи овде.
Иако није потврђена вест о појави ванземаљских микроорганизама, ипак је направљен помак у истраживањима, а све нас је и те како заинтригирала могућност о постојању живота негде далеко, и то у незамисливо суровим условима.
