Губар (Lymantria dispar Linnaeus 1758.)
Било је то, сада далеке, 1963/64. године када сам пошао у први разред основне школе. Мој отац Велибор добио је од општине неко Решење којим се наређује да у својој шуми сакупи легла губара и спали их или их премаже крпом натопљеном петролејом на врху дугачке мотке. Мој отац Велибор је био одан држави за коју се борио у Другом светском рату па је целе јесени и зиме уништавао јаја губара. Суседи су се подсмевали његовом „узалудном раду“ и игнорисали су своја Решења. Било им је лепше да уз врућу ракију и суво месо воде доконе разговоре. А ми, пуна кућа деце, а било нас је подоста, радовали смо се кад је отац доносио пуне кофе губаревих јаја и убацивао у шпорет а она су пуцкетала као кокице. Кад је у грануло пролеће 1964. године, око Ђурђевдана олистало дрвеће гусенице губара су се излегле и кренуле да ждеру све што је зелено. Где год сте кренули или сели нисте могли да избегнете та длакава чудовишта. Било их је свуда. По воћњацима, у шуми, на ливадама, путевима, испред и по кућама. Њиховом апетиту није било краја. Дуго је одолевао један стари храст чије је стабло било шупље и тамо су живели мрави. Најзад ни мрави нису могли да се изборе са гусеницама. Остао је тако висок да штрчи и да се црни од лишћа огољен. Шума и воћњаци су изгледали сабласно. Пролеће а нигде зеленог листа нити плода.
Једног јутра када смо пошли у школу нешто је снажно забрујало. Изнад наших глава, у ниском лету пролетео је авион двокрилац испуштајући облаке белог праха. Гушили смо се, кашљали, кијали али смо били срећни јер смо по први пут видели авион који лети тако ниско и пилоте у њему. Ето, и Држава се сетила да се укључи у борбу против пошасти зване губар.
А онда је дрвеће, после неког времена поново олистало. Птица је те и наредних година било много и све се орило од њихове песме. Кад год бисмо отишли у шуму и посекли неки храст за огрев или да нешто градимо замолио бих оца да ми да мало времена да пребројим годове. Бројао сам их од коре ка центру, уназад. И када бих дошао до 1964. године тамо су била два, уско приљубљена года. Биљке су ту годину бројале два пута јер су тог пролећа силом званом губар два пута олистале.
Мог оца Велибора већ дуго нема, ја газим своју седму деценију, пратим, ослушкујем и помало фотографишем природу али и сад бројим годове од коре ка центру – уназад, проналазим она два спојена из 1964. године, сећам се и приповедам о поремећеној еколошкој равнотежи и помало се плашим губара али и других пошасти које нас могу снаћи јер нам је оданост природи остала иста као код мојих сељана који би радије пили врућу ракију и мезили суво месо уместо да се боре за добробит природе.
