Насловна Енергија Кјото протокол, неуспели покушај или обавеза будућих генерација?

Кјото протокол, неуспели покушај или обавеза будућих генерација?

180
0

Кјото протокол представља својеврсну прекретницу у развоју еколошке свести и еколошке политике. Овим протоколом отвара се питање нужнoсти међународне сарадње у решавању проблема климатских промена. Такође се покреће питање појединачне одговорности сваке државе и наглашава се концепт повезаности заједница у јединственом систему. Кјото протoкол је обавеза и опомена будућим генерацијама. То није само документ или споразум, већ је и основ за свакодневно испитивање. Да ли су државе спремне да у питање доведу економску стабилност ради еколошке? Mоже ли глобални интерес да надмаши националне интересе?

Шта је у правном, политичком и еколошком смислу Кјото проткол?

Кјото протокол је мултилатерални споразум, усвојен на трећој Конференцији чланица Оквирне конвенције Уједињених нација о промени климе. Циљ овог споразума је смањење и стабилизација емисије штетних гасова ради спречавања ефекта стаклене баште.

Гасови који изазивају ефекат стаклене баште су угљен-диоксид, азот-субоксид, метан, флуороугљоводоник, перфлуороугљоводоник и хексафлуорид. 

Протокол је потписан и ступио је на снагу у децембру 1997. године у граду Кјоту, у Јапану и био је обавезујући за 37 држава, учесница. Акценат је стављен на развијене земље као највеће емитере штетних гасова.

Шта је претходило Кјото протоколу?

Једна од еколошких иницијатива која је претходила протоколу донешеног у Кјоту је и Монтреалски протокол. Циљ овог протокола је заштита озонског омотача. Земље, потписнице протокола су се обавезале да ће смањити употребу фреона. Имао је две ревизије и то: у Лондону 1992. године и у Копенхагену 2000. године. Изложен је захтев да се потпуно избаце фреони, али и халони и други халогенирани угљоводоници.

Кјото протокол, за разлику од поменутог Монтреалског, садржи мноштво принципа и идеја које су обавезујуће. Не само да обухвата гасове који нису обухваћени Монтреалским протоколом, протокол у Кјоту представља својеврсну промоцију идеје одрживог развоја, разрађује политике и мере у складу са националним околностима, залаже се за побољшање енергетске ефикасности и промовише појам одрживе пољопривреде. 

Конкретан циљ и обавезе држава, потписница протокола 

Развијене државе су се обавезале да ће смањити емисију спорних гасова у просеку за 5% у односу на 1990. годину. Европска унија је подигла лествицу и обавезала се нa 8%. Те резултате је требало постићи у периоду између 2008. и 2012. године.

Земље у развоју, међу којима је и Србија, нису имале конкретне обавезе, осим обавеза предвиђених Конвенцијом. Објашњено на најjедноставнији могући начин, нису уопште морале да смањују емисију гасова за које се зна да изазивају ефекат стаклене баште. Два су битна разлога. Први лежи у чињеници да је реч о слабијим економијама и мањим државама које су, посматрајућу укупну емисију ових гасова, биле скоро невидљиве. 

Други је произилазио из чињенице да су ове државе улагале напоре да економски ојачају, а интезивна еколошка политика и економски развој нису могли да иду корак уз корак. 

Механизми заједничке имплементације протокола су механизам чистог развоја и механизам трговине емисијама. Механизам чистог развоја се односи на могућност развијених земаља да редукују емисије спорних гасова ван своје територије. То практично значи да могу финансијски да помажу земљама у развоју, инвестирају у њихову технологију и да несебично деле сазнања и конкретна идејна решења. Ово је механизам који може донети само позитивне резултате и ефикасно унапредити земље. Осим што доприноси развоју еколошке свести, конкретна решења уз адекватне инвестиције могу допринети редукцији загађења у урбаним срединама и у близини индустријских постројења.

Изневерена очекивања

Споразум потписан у Кјоту на жалост није испунио очекивања нити је донео еколошку стабилност на глобалном нивоу. Проблеми који су постојали актуелни су и даље.

Кјото протокол је највећи број држава ратификовао 2005. године након чега се очекивала адекватна примена еколошких мера и механизама у свим државама. Ипак, највећи емитер штетних гасова у датом тренутку – САД никада нису ратификовале споразум, а Канада је иступила 2011. године. Резултати су били поражавајући, а генерално гледано у већини држава нису примењене конкретне еколошке стратегије. Напротив, земље у развоју су драстично појачале своје емисије гасова током последњих година, што је резултирало готово непромењеном ситуацијом на глобалном нивоу. Обесхрабрујућа је претпоставка да ће се просечна температура повећавати минимум наредних 100 годинa чак и ако озбиљно редукујемо емитовање штетних гасова.

Споразум је био заснован и на принципу одрживог развоја и одрживе пољопривреде. Оваква пољопривреда комбинује елементе традиционалних и модерних техника. Међутим, овим се отвара питање ефикасности и ограничених могућности одрживе пољопривреде.

 Дискутабилно је да ли може да одговори потребама човечанства с обзиром на то да се број становника, посебно у најсиромашнијим земљама драматично повећава.

Слично је и питање обновљиве енергије. Иако постоји тенденција да се у потпуности пређе на обновљиве изворе енергије, а фосилна горива оду у заборав, питање је колико су и да ли су све земље спремне за такав корак. Упркос чињеници да је овај начин снабдевања енергијом јефтинији, чини се да највећи број држава нe предузима најважније кораке.

Дугорочна очекивања, актуелне стратегије и превазилажење недостатака Кјото протокола

Након истека рока на који се односио споразум у Кјоту, следећи корак је био амандман у Дохи, и то за период од 2013. до 2020. године, а затим је уследио актуелни Париски споразум.

Овим споразумом се превазилазе недостаци Кјото протокола, те он постаје обавезујући за све државе које су га ратификовале, а период у којем ће се стратегије примењивати је значајно дужи (2021–2030. година). Овај политички договор у потпуности је заснован на начелима науке и има конкретан циљ испред себе –ограничавање пораста средње, глобалне температуре значајно испод 2 °C.

Државе данас имају конкретније стратегије и јасно дефинисане програме и оружја која би могла да допринесу унапређењу еколошке политике и концепта одрживог развоја. Политика зелених је постала пријемчива појединцу, али и многим државама. 

Иако је значајан број оних који Споразум у Кјоту повезују са неуспехом актуелних Влада да спроведу еколошке стратегије и политике, неоспорно је да он представља значајан корак у освешћивању еколошких и климатских питања. Данас у средишту тих питања не егзистирају само државе већ и локалне заједнице, као и  политички и еколошки ангажоване групације.

 Освешћена је идеја да еколошки  одговорна држава почива на принципу еколошки одговорних појединаца. Управо ти појединци постају свесни да свет остављамо у наслеђе новим генерацијама.  Кјото протокол остаје питање реорганизације и напуштања застарелих економских политика које негирају значај екологије. То није обичан политички документ заснован на идејама чији ће значај у будућности бити обрисан. Напротив, прнципи, политике и идеје на којима споразум почива, у пренесеном значењу представљају једну врсту аларма. Звук овог аларма ипак није разарајући, али је позив на одговорност уз умерену дозу оптимизма. То је звук који поручује да доста тога још увек можемо да урадимо за планету, само је неопходно да то урадимо данас.

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име