Живимо у свету где су климатске промене један од највећих проблема данашњице, ако не и највећи. Не прође дан да не чујемо вест о неким разарајућим временским непогодама које се дешавају на неком делу планете. Да, јесу се разарајуће непогоде дешавале и раније, али у много мањем обиму и са много мањим интензитетом. Овај огромни проблем повлачи за собом многа питања: Како је дошло до овога? Ко је одговоран? Ко сноси највише последица? Како доћи до решења које је, не само ефикасно, већ и праведно?
Као потреба да се на ова питања одговори на најбољи могући начин развија се концепт климатске правде. Климатска правда не посматра проблем климатских промена само са научног аспекта, већ укључује и аспект правде, пре свега еколошке и социјалне правде. Знамо да је највећи узрок климатских промена коришћење фосилних горива и испуштање гасова стаклене баште у атмосферу, али сада се поставља питање: Ко је одговоран за ту количину гасова у нашој атмосфери?
Како је јасно да немају све земље исти удео у загађивању наше атмосфере тако је закључено да и одговорност земаља у решавању овога проблема мора бити различита. Приликом преговарања о одговорности и акцијама потребаним за решавање, употребљавају се појмови глобални север и глобални југ. Ово је социо-економска подела света где глобални север чине богатије и развијеније земље које махом географски заузимају северни део наше планете (осим Аустралије и Новог Зеланда), са друге стране имамо глобални југ у који спадају неразвијене и сиромашне земље. Још један велики проблем који се јавља је тај да земље глобалног југа, осим тога што минимално утичу на загађење атмосфере, трпе највеће последице климатских промена. Као пример најчешће се наводе све јаче суше које погађају многе земље Африке или Индију. Такође све интензивније и учесталије олује и цунамији који погађају мале острвске земље Индонезије.
Са свим овим сазнањима постало је јасно да приликом проналажења решења за климатске промене није могуће да се захтева глобална – једнака одговорност свих земаља. Зато климатска правда заступа гледиште историјске одговорности, односно захтева да земље које су од почетка индустријске револуције имале највећи утицај на загађивање атмосфере преузму највећу одговорност и преузму водећу улогу у решавању овог проблема. Такође, како смо већ навели да сиромашне и неразвијене земље трпе највеће последице климатских промена, климатска правда захтева од богатих земаља, које су махом богате постале и на рачун сиромашних земаља, помогну сиромашном делу света да се развије, али тако да не доприноси даљем загађењу наше планете – тако су се током климатских преговора развијали концепти као што је нпр. Зелени фонд.
Проблем који настаје током имплементације овог концепта јесте тај, да богате земље, поготово Америка, желе да избегну ову одговорност. Често се позивају на то да је Кина један од највећих загађивача и да она треба прва да се одрекне фосилних горива. Јесте тачно да је Кина данас један од највећих емитера гасова стаклене баште, али историјски гледано, учешће Кине у загађивању је значајно мање него када се упореди са учешћем Америке, Аустралије и неких земаља Западне Европе. Што наравно не значи да Кина треба да настави са својом употребом фосилних горива, али сноси много мању одговрност од горе наведених земаља.
Због зачкољица оваквог типа у преговорима, који се дешавају сваке године од првих преговора у Риу 1992, за ових 25 година није се много шта решило. Богате земље и даље уживају у продуктима сагоревања својих (или не толико својих) фосилних горива, док се сиромашне земље боре са последицама тог сагоревања.
Позитивна страна је та да су покрети који се боре за климатску правду све снажнији и бројнији, па остаје да се надамо да ће притисак на богате земље постајати све јачи, толико јак да ће богате земље морати да преузму одговорност и да се лате посла сређивања џумбуса који су направиле.
До тада, боримо се даље за климатску правду. ☺
