Прошло је много година од када сам први пут чула за идеју научника да „оживе“ длакавог мамута и никада нисам могла да разумем зашто би неко то хтео да уради, осим да би показао да може. Међутим, недавно сам сазнала да ипак можда постоје разлози који нас могу навести да се дубоко замислимо.
Длакави мамут (познат и као рунасти/вунени/сибирски мамут; енг. woolly mammoth; лат. Mammuthus primigenius) је најмлађа и најпознатија од десетак врста мамута које су живеле на Земљи. Највећи број популација ове врсте изумрео је пре око 10.000 година, али је мали број јединки опстао на острву Врангел код Сибира до пре скоро 2.000 година.
Научници још увек нису установили тачан узрок њиховог изумирања. Као највероватнији се наводе промена климе, заразне болести и/или изловљавање од стране тадашњих људи.
Први фосилни остаци длакавог мамута откривени су још 1806. године, али тек 2007. године пронађено је цело очувано 37.000 година старо тело бебе мамута на обали реке Јурубеј (очувано толико да је имало чак и трепавице).
Након што је продаја слоновских кљова постала забрањена у Кини, многи су легалну алтернативу пронашли у продаји кљова мамута. Већ деценијама потражња за њима расте, а климатске промене су довеле до отапања пермафроста (више о пермафросту у наставку текста) у којем су фосили мамута били сакривени хиљадама година. Научници истичу да је невероватан број до сада пронађених очуваних остатака мамута, а то је омогућило управо топљење пермафроста и интензивна потрага за слоновачом мамута.
Извор: wired.co.uk
Најбоље очувано тело длакавог мамута је тело 6-11 година старе женке назване Јука, које је 2013. године било изложено у јапанском граду Јокохама. Узорци меког ткива (међу којима је била и течна крв) су одмах послати научницима из Јужне Кореје који су изразили намеру да клонирају длакавог мамута. У питању је приватна лабораторија познатог дискредитованог јужнокорејског научника Хван Ву Сука, експерта за клонирање који је први успешно клонирао пса 2005. године.
Неки научници, пак, не верују да је клонирање мамута могуће. Они наводе да постоје два начина да се длакави мамут клонира. Први начин је стандардни поступак клонирања као у случају познате овце Доли када је генетички материјал из ћелије коже унесен у јајну ћелију овце и настали ембрион се развијао у материци сурогат женке. Пошто говоримо о клонирању мамута, морала би да се користи жива ћелија мамута са нетакнутим једром да би се генетички материјал унео у јајну ћелију азијског слона (најближег живог сродника длакавог мамута) која ће се потом развијати у материци женке азијског слона.
Проблем је у томе што је ДНК ових животиња имала више од 10.000 година да се полако деградује на мале делиће. Вероватноћа проналаска живе ћелије са добро очуваним генетичким материјалом је готово равна нули.
Друга опција јесте конструисање геномске мапе на основу делова деградоване ДНК која је присутна у ћелијама очуваних остатака длакавог мамута. Мапа би омогућила формирање већих низова ДНК који би се потом опет уносили у јајну ћелију азијског слона као у првом случају. Процес би се понављао све док унешени делови мамутске ДНК не успеју потпуно да замене ДНК азијског слона, дакле док се не формира цео геном длакавог мамута.
Осим техничких недоумица, ови научници постављају и крајње логично питање: зашто клонирати длакавог мамута? Финансије које се улажу у ова истраживања би могле да се искористе за заштиту врста којима тренутно прети изумирање што је много племенитији циљ.
Међутим, други научници истичу да је један од разлога за клонирање длакавог мамута управо топљење пермафроста.
Пермафрост је слој земљишта који је непрестано залеђен током 2 или више година. Налази се на подручјима које карактерише средња годишња температура нижа од 0 °C, где су зиме дуге и хладне са мало снега, а лета су кратка, прохладна и сува. Такав је случај са Арктиком и Антарктиком, Аљаском, Сибиром, Канадом. Континуиран пермафрост је присутан само на крајњем северу, док се у јужнијим областима он јавља у виду дисконтинуираних поља. Пермафрост се такође може формирати на великим надморским висинама (алпски пермафрост). Највећи алпски пермафрост је присутан у западној Кини са површином преко милион и по km2.
Лево: распрострањеност пермафроста на северној хемисфери (eea.europa.eu); десно: изглед пермафроста (climatekids.nasa.gov)
Залеђена подручја Сибира, Аљаске и Канаде се тренутно греју два пута већом брзином од остатка света. Последњих година површински слојеви земљишта се уопште не леде и тако чине пермафрост изложеним високим температурама. Ово представља проблем јер је пермафрост природни резервоар органског угљеника који се уз помоћ микроорганизама може разградити до метана и угљен-диоксида. Он тренутно садржи дупло више угљеника него атмосфера. Постепено отапање ових резерви може значајно да утиче на процес климатских промена у будућности.
Популације великих сисара које су током ледених и међуледених доба доминирале на Земљи су сабијале снег који је успешно одржавао ниске температуре земљишта испод. Такође, присуство великих сисара спречава раст дрвећа и жбуња, а подстиче диверзитет травнатих подручја и стварање степа. Траве прекривене снегом одбијају много више светлости од шума и жбуновитих терена. Због већег албеда и температура земљишта ће бити значајно нижа, а топљење пермафроста успорено, ако не заустављено.
На свету тренутно не постоје велики сисари прилагођени хладнијој клими. Уколико не пронађемо други начин да спречимо отапање пермафроста, оживљавање мамута или генетичко модификовање слонова како би били отпорни на хладноћу нам можда за пар деценија неће звучати као тако лоша идеја.
За сада можемо само да седимо и гледамо. Реконструкција генома длакавог мамута је успешно извршена још 2015. године, али за сада је потребно унети синтетисани геном у јајну ћелију азијског слона и заправо успешно спровести трудноћу која је веома напорна за сурогат женке слонова. Са друге стране, 2019. године је уочена активност једра изолованог из мишићне ћелије фосила Јуке. Иако је ДНК била значајно оштећена, показано је да се она у некој мери може репарирати у јајној ћелији миша, што научницима даје наду за много боље резултате у случају проналаска боље очуваних једара. Потрага се изгледа наставља. А глобално отопљавање и грозница за слоновачом крче пут.
