Prošlo je mnogo godina od kada sam prvi put čula za ideju naučnika da „ožive“ dlakavog mamuta i nikada nisam mogla da razumem zašto bi neko to hteo da uradi, osim da bi pokazao da može. Međutim, nedavno sam saznala da ipak možda postoje razlozi koji nas mogu navesti da se duboko zamislimo.
Dlakavi mamut (poznat i kao runasti/vuneni/sibirski mamut; eng. woolly mammoth; lat. Mammuthus primigenius) je najmlađa i najpoznatija od desetak vrsta mamuta koje su živele na Zemlji. Najveći broj populacija ove vrste izumreo je pre oko 10.000 godina, ali je mali broj jedinki opstao na ostrvu Vrangel kod Sibira do pre skoro 2.000 godina.
Naučnici još uvek nisu ustanovili tačan uzrok njihovog izumiranja. Kao najverovatniji se navode promena klime, zarazne bolesti i/ili izlovljavanje od strane tadašnjih ljudi.
Prvi fosilni ostaci dlakavog mamuta otkriveni su još 1806. godine, ali tek 2007. godine pronađeno je celo očuvano 37.000 godina staro telo bebe mamuta na obali reke Jurubej (očuvano toliko da je imalo čak i trepavice).
Nakon što je prodaja slonovskih kljova postala zabranjena u Kini, mnogi su legalnu alternativu pronašli u prodaji kljova mamuta. Već decenijama potražnja za njima raste, a klimatske promene su dovele do otapanja permafrosta (više o permafrostu u nastavku teksta) u kojem su fosili mamuta bili sakriveni hiljadama godina. Naučnici ističu da je neverovatan broj do sada pronađenih očuvanih ostataka mamuta, a to je omogućilo upravo topljenje permafrosta i intenzivna potraga za slonovačom mamuta.
Izvor: wired.co.uk
Najbolje očuvano telo dlakavog mamuta je telo 6-11 godina stare ženke nazvane Juka, koje je 2013. godine bilo izloženo u japanskom gradu Jokohama. Uzorci mekog tkiva (među kojima je bila i tečna krv) su odmah poslati naučnicima iz Južne Koreje koji su izrazili nameru da kloniraju dlakavog mamuta. U pitanju je privatna laboratorija poznatog diskreditovanog južnokorejskog naučnika Hvan Vu Suka, eksperta za kloniranje koji je prvi uspešno klonirao psa 2005. godine.
Neki naučnici, pak, ne veruju da je kloniranje mamuta moguće. Oni navode da postoje dva načina da se dlakavi mamut klonira. Prvi način je standardni postupak kloniranja kao u slučaju poznate ovce Doli kada je genetički materijal iz ćelije kože unesen u jajnu ćeliju ovce i nastali embrion se razvijao u materici surogat ženke. Pošto govorimo o kloniranju mamuta, morala bi da se koristi živa ćelija mamuta sa netaknutim jedrom da bi se genetički materijal uneo u jajnu ćeliju azijskog slona (najbližeg živog srodnika dlakavog mamuta) koja će se potom razvijati u materici ženke azijskog slona.
Problem je u tome što je DNK ovih životinja imala više od 10.000 godina da se polako degraduje na male deliće. Verovatnoća pronalaska žive ćelije sa dobro očuvanim genetičkim materijalom je gotovo ravna nuli.
Druga opcija jeste konstruisanje genomske mape na osnovu delova degradovane DNK koja je prisutna u ćelijama očuvanih ostataka dlakavog mamuta. Mapa bi omogućila formiranje većih nizova DNK koji bi se potom opet unosili u jajnu ćeliju azijskog slona kao u prvom slučaju. Proces bi se ponavljao sve dok unešeni delovi mamutske DNK ne uspeju potpuno da zamene DNK azijskog slona, dakle dok se ne formira ceo genom dlakavog mamuta.
Osim tehničkih nedoumica, ovi naučnici postavljaju i krajnje logično pitanje: zašto klonirati dlakavog mamuta? Finansije koje se ulažu u ova istraživanja bi mogle da se iskoriste za zaštitu vrsta kojima trenutno preti izumiranje što je mnogo plemenitiji cilj.
Međutim, drugi naučnici ističu da je jedan od razloga za kloniranje dlakavog mamuta upravo topljenje permafrosta.
Permafrost je sloj zemljišta koji je neprestano zaleđen tokom 2 ili više godina. Nalazi se na područjima koje karakteriše srednja godišnja temperatura niža od 0 °C, gde su zime duge i hladne sa malo snega, a leta su kratka, prohladna i suva. Takav je slučaj sa Arktikom i Antarktikom, Aljaskom, Sibirom, Kanadom. Kontinuiran permafrost je prisutan samo na krajnjem severu, dok se u južnijim oblastima on javlja u vidu diskontinuiranih polja. Permafrost se takođe može formirati na velikim nadmorskim visinama (alpski permafrost). Najveći alpski permafrost je prisutan u zapadnoj Kini sa površinom preko milion i po km2.
Levo: rasprostranjenost permafrosta na severnoj hemisferi (eea.europa.eu); desno: izgled permafrosta (climatekids.nasa.gov)
Zaleđena područja Sibira, Aljaske i Kanade se trenutno greju dva puta većom brzinom od ostatka sveta. Poslednjih godina površinski slojevi zemljišta se uopšte ne lede i tako čine permafrost izloženim visokim temperaturama. Ovo predstavlja problem jer je permafrost prirodni rezervoar organskog ugljenika koji se uz pomoć mikroorganizama može razgraditi do metana i ugljen-dioksida. On trenutno sadrži duplo više ugljenika nego atmosfera. Postepeno otapanje ovih rezervi može značajno da utiče na proces klimatskih promena u budućnosti.
Populacije velikih sisara koje su tokom ledenih i međuledenih doba dominirale na Zemlji su sabijale sneg koji je uspešno održavao niske temperature zemljišta ispod. Takođe, prisustvo velikih sisara sprečava rast drveća i žbunja, a podstiče diverzitet travnatih područja i stvaranje stepa. Trave prekrivene snegom odbijaju mnogo više svetlosti od šuma i žbunovitih terena. Zbog većeg albeda i temperatura zemljišta će biti značajno niža, a topljenje permafrosta usporeno, ako ne zaustavljeno.
Na svetu trenutno ne postoje veliki sisari prilagođeni hladnijoj klimi. Ukoliko ne pronađemo drugi način da sprečimo otapanje permafrosta, oživljavanje mamuta ili genetičko modifikovanje slonova kako bi bili otporni na hladnoću nam možda za par decenija neće zvučati kao tako loša ideja.
Za sada možemo samo da sedimo i gledamo. Rekonstrukcija genoma dlakavog mamuta je uspešno izvršena još 2015. godine, ali za sada je potrebno uneti sintetisani genom u jajnu ćeliju azijskog slona i zapravo uspešno sprovesti trudnoću koja je veoma naporna za surogat ženke slonova. Sa druge strane, 2019. godine je uočena aktivnost jedra izolovanog iz mišićne ćelije fosila Juke. Iako je DNK bila značajno oštećena, pokazano je da se ona u nekoj meri može reparirati u jajnoj ćeliji miša, što naučnicima daje nadu za mnogo bolje rezultate u slučaju pronalaska bolje očuvanih jedara. Potraga se izgleda nastavlja. A globalno otopljavanje i groznica za slonovačom krče put.
