Насловна Живи свет Клонирање: Како је све почело

Клонирање: Како је све почело

269
0

Чак ни на оној бајковитој даљини „иза седам брда, иза седам гора“ не налази се граница људских идеја. Када бисмо покушали да измеримо докле досежу све идеје које су плод човекове маште, намучили бисмо се стварањем идеје како уопште да реализујемо тако нешто. Можда би тек бесконачна васиона била адекватна за поређење, јер како не можемо да замислимо њен крај, тако не можемо ни да избројимо све што човек може да замисли, било то добро или лоше, сулудо, оствариво или не. Једна, првобитно сулуда идеја, провлачила се међу људима у филозофском смислу са конекстом „Створити организам“. 

Стварање организма људима је познато из божанских и митских прича које се протежу кроз различита веровања, те није страно порекло идеје. Потреба човека да докаже да је бољи од осталих, ненадмашиви, поредив са божанским и митским бићима довела је до развоја филозофије о стварању организама, а касније и конкретног умећа.

Међутим, када човек пожели да створи организам, њему је потребна извесна почетна материја од које би тај организам био изграђен. Напредак науке, билогије и медицине омогућио је људима да у неком моменту реално размотре ову првобитно сулуду идеју. Водећи се принципима просте деобе ћелије (митозе) – од једне ћелије настају две идентичне, било је јасно да је неопходан неки организам или бар његов део који би се искористио као почетна материја за изградњу новог организма. Дакле, на овај начин креиран организам би био идентичан оном који му је омогућио почетну материју, био би његов клон, те је и сам поступак назван клонирање.

Реч „клон“ је грчког порекла и преведено на српски језик значи млада гранчица или пелцер.

Извор: news-medical

1885 – Морски јеж (мешање)

Идеју о клонирању је први пут 1885. године реализовао немачки биолог и филозоф Ханс Дриш (нем. Hans Adolf Edward Dreisch). Ханс је демонстрирао клонирање на примеру двоћелијског ембриона морског јежа. Једноставним мешањем успео је да раздвоји две ћелије које су наставиле свој раст и развиће до комплетних одвојених организама. Овај експеримент је показао како ћелије у раном ембрионском ступњу поседују комплетну генетичку информацију за развиће целог организма.

Занимљив је податак да је Хансов ментор био Ернст Хекел (нем. Ernst Haeckel), немачки биолог који је остао упамћен по изучавању развића животиња, илустрацијама маринских организама и по промовисању научног расизма (псеудонаучних чињеница које објашњавају и оправдавају расизам).

1902 –  Даждевњак (влас косе)

Године 1902, немачки ембриолог и добитник Нобелове награде – Ханс Спеман (нем. Hans Spemann) је закључио да у случају двоћелијског ембриона, када су ћелије чвршће спојене него код морског јежа, на пример код даждевњака, за раздвајање ћелија је потребан додатни алат. Дошао је на идеју да кроз ћелије провуче длаку бебине косе како би раздвојио ћелије и омогућио даље развиће, односно формирање две индивидуалне јединке идентичне по генетичком склопу. 

1928 – Даждевњак (примитивни нуклеарни трансфер)

Двадесет шест година касније – 1928, Спеман је на сличан начин, уз помоћ бебеће власи померио једро у један крај ћелије тако да оно не буде централно позиционирано. На тај начин је доказао да једро контролише деобу, јер ћелија која није садржала једро није наставила да се дели. Затим је тој ћелији без једра пребацио једно од једара из других ћелија које су се делиле и успео је да успостави ембрион. Ово је био почетак технике нуклеарног трансфера који се користи у клонирању.

1975 – Зец (нуклеарни трансфер)

Крајем XX века, 1975. године научник са Оксфорда, Дерек Бромал (енг. Derek Bromhall), је доказао да је могуће спровести технику нуклеарног трансфера на ћелијама сисара, иако је поступак био тежи него са ћелијама даждевњака. Из стадијума ембриона зеца извукао је једро и имплементирао га у ћелију без једра. Свој експеримент је сматрао успешним након што је ћелија достигла ступањ моруле (вишећелијски ембрионални ступањ).

1984 – Овца; 1987 – Крава (нуклеарни трансфер)

Дански ембриолог Стин Виладсен (дан. Steen Malte Willadsen) и амерички научници Нил Фирст, Рендал Пратер и Вилард Ајстон (енг. Neal First, Randal Prather, and Willard Eyestone) по принципу нуклеарног трансфера направили су клонове овце и краве осамдесетих година прошлог века.

1996 – Овца (ћелијска култура)

Иан Вилмут и Кејт Кампбел су 1996. године успели да од ћелија гајених у лабораторијским условима развију клонирану јединку овце. Ово је био нов начин за клонирање, јединка није почетно настала из ембрионских ћелија, већ из ћелија узетих из неке овце које су се касније гајиле у лабораторији. Након овога, исте године, исти научници су створили и овцу Доли на нов начин.

1996 – Овца Доли (нуклеарни трансфер из соматске ћелије)

Популарна овца Доли, често називана и првим клоном, креирана је техником другачијом од нуклеарног трансфера из ембриона. Долине ћелије потичу од соматске ћелије друге одрасле овце – донора. Соматска ћелија донора убачена је у јајну ћелију без једра. Доли је била успешан клон након 277 неуспелих покушаја. Живела је 6 година, патила је од остеоартритиса, рака плућа, и брзо је старила. У тренутку рођења била је биолошки 6 година стара. 

1997 – Резус мајмуни (нуклеарни трансфер)

Годину дана касније клонирани су и први примати – резус мајмуни. Група научника – Ли Менг, Џон Ели, Ричард Стуфер и Дон Волф (енг. Li Meng, John Ely, Richard Stouffer, and Don Wolf) нуклеарним трансфером из ембриона успоставили су 29 потенцијалних клонова од којих су се 2 успешно развила – женка Нети и мужјак – Дито.

1997. – Овца Поли (ћелијска култура + модификовање генома)

Исте године, 1997. пару научника који је креирао овцу Доли придужила се немачка научница Ангелика Шнике (нем. Angelika Schnieke). Овај тим је ћелијама гајених у лабораторији једном од техника генетичког инжењеринга унео ген „Фактор IX“ који кодира протеин за спречавање згрушавања крви – настанка хемофилије. Успешно клонирана овца названа је Поли. Поли је отворила врата за генетички инжењеринг и клонирање у медицинске сврхе. 

2001. – Прве клониране људске ћелије

На самом почетку новог миленијума Хосе Кибели, Роберт Ланза и Мајкл Вест успешно су успоставили клониран људски ембрион. Из њиховод рада: „Након више месеци покушавања, 13. октобра 2001. године када смо закорачили у лабораторију, испод микроскопа нас је сачекала наша клонирана ћелија која се дели. Призор је био предиван јер је ово први људски ембрион успостављен нуклеарним трансфером – људски клон.“ 

Извор: scientificamerican

Након овог открића тим научника је наставио да ради на развоју стем ћелија – матичних ћелија. Матичне ћелије су плурипотентне, односно оне имају могућност да се диференцирају у било коју ћелију организма – нервну, мишићну, коштану итд. што представља нови извор излечења, тачније замене оштећених ткива или органа.

Прве људске ћелије које су успевале да опстану и да се деле у лабораторијским условима јесу ћелије узете за биопсију од чувене Хенријете Лакс, 50 година пре овог открића. Ове ћелије се и даље користе у научне сврхе.

Клонирања су од овог догађаја све чешћа и све лакше заобилазе етичке и моралне препреке. Године 2002. клонирана је мачка, а 2005. пас, а затим и друге врсте животиња, нарочито оне које су на листи угрожених.

Научна постигнућа попут клонирања и генерално генетичког инжењеринга су изузетно контроверзна. 

Иако на први поглед идеја о спашавању неке популације животиња на овај начин звучи примамљиво, морамо имати у виду да се овако копира постојећи генетички материјал – природа постаје једнолична, што је супротно од њених основних начела без људске манипулације – да буде разноврсна.

Такође, пут до усавршавања саме технике клонирања поплочан је патњом хиљада и хиљада неуспелих клонова. Међутим, што је учињено не можемо да поништимо, али можемо да искористимо у добре сврхе и за наук. 

Као и многа научна достигнућа, тако и клонирање можемо сматрати добрим када се оно користи само за добробит живих бића без „приношења јегњета“ јер је то једина морална и етичка црта испред које би требало сва научна истраживања да застану и пронађу други начин, бар у данашње време када су наука и технологија високо напредне и када је већ исувише жртава принесено и однешено. 

Људи се тренутно налазе у великом парадоксу – имају јединствен мозак у природи који им омогућава да буду доминантна врста планете Земље, чије идеје не могу да се измере, док са друге стране тешко схватају да ова планета и природа на њој нису робови који се повијају пред људима и њиховом добити. 

Захваљујемо се свим животињама, које су биле објекти истраживања клонирања и омогућиле нам нова сазнања и начине излечења многих болести, нисмо то заслужили.

Извор: mairie-albi

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име