Изумирање ласти

„Једна ласта не чини пролеће“ – изрека која у буквалном смислу постаје истинита, нажалост.

Зима.
Хладноћа се увукла у град, а свако у своје топло, безбрижно уточиште.
Како људи, тако се и животиње током јесени припремају за хладан период који их ни ове године неће заобићи. 

Свако има своје начине, тако нпр. веверице марљиво сакупљају залихе лешника и осталих плодова у своја скровишта не би ли се осигурале током зиме; медвед је увелико утонуо у зимски сан, а поједине врсте птица су мигрирале у смеру јужне земљине полулопте. Међу њима су и ласте које крајем септембра и почетком октобра путују у топлије крајеве у циљу презимљавања, а онда нам се почетком пролећа поново враћају у Европу.

Ове птице селице, поред тога што су изузетне певачице, такође поседују и добру кондицију, те могу у континуитету летети чак 8000 километара не би ли преко Средоземља долетеле до Африке, Индије, Шри Ланке, а стижу чак и до Индонезије. Током дуге сеобе, многе ласте угину од исцрљености, глади или због лоших временских услова. Међутим, већи проблем за њихово угинуће првобитно представља интезивна употреба пестицида у пољопривреди која се користи за сузбијање инсеката којима се ласте хране.

Истраживање које је спровео Национални институт за шумску фауну заједно са Удружењем за заштиту птица у Италији установио је да се управо због употребе пестицида смањила  популација ласта од 40% до 60% у последњих 20 година. Уништавањем инсеката осиромашује се „трпеза“ за ласте којима су инсекти један од главних „оброка“. Када поједини инсекти преживе дејство пестицида, токсичне материје се задржавају у њиховом организму и такви инсекти представљају отровну храну за ласте. Насупрот изумирању ласти, долази до пренамножавања појединих врста инсеката као што су комарци,  чиме се ремети природна еколошка равнотежа.

Подједнако важан проблем представљају измењени услови живота за ласте које су првобитно градиле гнезда на литицама, стенама, улазима у пећине и сл. а данас, савремени начини градње онемогућавају ластама прављење адекватног гнезда за одгајање младих; путеви у селима су сада асфалтирани или бетонирани па ласте тешко проналазе блато којим би направиле гнездо, а традиционалних стаја који су представљали најпогодније место за изградњу њиховог „дома“,- више нема. Ту су и тешко премостиве високе зграде и далеководи који су све учесталији у великим градовима као и прејака светла, вибрације и озвучења која могу збунити птице.

У Србији станују горска, даурска, брегуница и две најугроженије врсте: сеоска и градска ласта.

И заиста, да ли сте приметили да нема више оног густог јата ласта који се некада могао видети на небу током пролећа и јесени? Да ли сте приметили да нема оног јутарњег цвркутања каквог је некада било? Колико је ово запажање важно говори чињеница да су птице добар индикатор дешавања у животној средини као упозорења да је еколошка равнотежа нарушена.

Ипак, још увек постоји нада да се спречи потпуно истребљење ласти.

Добру идеју предложило је Удружење за заштиту птица у Италији, која се односи на изградњу оаза у сеоским домаћинствима и на имањима које би представљале погодан простор за прављење гнезда за ласте у циљу њиховог већег размножавања.

Светлу тачку представља и чињеница да је градска ласта законом заштићена у Србији. Забрањено је њено убијање, узнемиравање и уништавање њихових легала. (Члан 74. Закон о заштити природе).