Од почетка индустријске револуције, Лондон је имао проблем са загађењем ваздуха. То загађење свој врхунац достигло је 1952. године. Тада је, у периоду од 5. до 9. децембра, град био потпуно прекривен смогом, толико густим да је видљивост била смањена на свега неколико метара.
За разлику од магле, која настаје кондензовањем водене паре и природна је појава, смог настаје као последица човековог деловања. Смог представља аеросол сумпор-диоксида, водене паре и чађи. Како је емисија ових материја из индустријских постројења и кућних ложишта била висока, а временски услови такви да готово није било ветра, дошло је до драстичног пораста њихове концентрације у ваздуху.
Појава ове отровне магле је за последицу имала потпуни колапс саобраћаја, пораст стопе криминала, тровање животиња, десетине хиљада људи са респираторним проблемима и преко 4000 умрлих (према незваничним подацима тај број је ишао и преко 10.000). Смог се коначно разишао са променом атмосферских услова и појавом ветра 9. децембра 1952.
Стравичне последице које је изазвао смог који се 1952. појавио у Лондону, приморао је власти Уједињеног Краљевства да далеко озбиљније схвате проблем аерозагађења. То је довело до доношења низа еколошких закона који су имали за циљ да спрече понављање такве катастрофе. Један од њих је и Закон о чистом ваздуху из 1956. године (Clean Аir Аct 1956). Овај закон садржао је низ мера за смањење аерозагађења, а једна од најзначајнијих била је прелазак на горива која ослобађају мању количину загађујућих материја (smokeless fuels). Нови закони нису одмах дали резултате, па је тако 1957. смог био узрок смрти око 750 људи, а слично се догодило и 1962. године. Временом је, уз константно развијање еколошких закона и примену модерних технологија, проблем смога ипак стављен под контролу.
Велики Смог из 1952. дефинитивно је један од догађаја који је скренуо пажњу на значај загађења ваздуха за здравље људи и живи свет уопште. Ипак, седамдесет година касније, у Србији проблем смога и аерозагађења и даље не добија довољно пажње. Квалитет ваздуха често није на задовољавајућем нивоу. Недоследно спровођење закона из области екологије, употреба „прљавих” технологија у индустрији и стављање економске добити испред здраве животне средине, само су неки од разлога за такво стање. О загађењу ваздуха говори се, углавном, само онда када вредности загађујућих материја драстично порасту. То је нешто што мора да се промени, што пре. Потребно је да, као друштво и као појединци, предузмемо мере којима ћемо смањити загађење ваздуха. На тај начин борићемо се против смога и спречити тешке последице које он може да изазове.