Шест црноморских земаља: Бугарска, Грузија, Румунија, Русија, Турска и Украјина, обележавају 31. октобар као Дан Црног мора, јер је на тај дан 1996. године усвојен Стратешки акциони план обнављања и заштите Црног мора који је конкретизовао четири године раније потписану Конвенцију о Црном мору у Букурешту, 21.04.1992.
Циљ Међународног дана Црног мора је да се пажња јавности скрене на загађивање, прекомерни риболов, неодрживи развој, прекомерну градњу у приобалним деловима и неодрживи туризам.
Комисија за заштиту Црног мора од загађења (Црноморска комисија), која је основана том приликом, спроводи одредбе Конвенције и Црноморског стратешког акционог плана. Овај план је дефинисао мере, радње и временске оквире који су потребни за постизање еколошких циљева Букурештанске конвенције. Црноморски план препознаје да су потребне колективне акције од свих земаља које окружују Црно море да би се смањио утицај загађења на његов екосистем, такође су потребне и акције свих заинтересованих страна као и свих људи који живе у региону.
Главне теме којима се Црноморска комисија бави су: борба против загађења из река као приоритетних извора загађивања и поморског саобраћаја, одрживи развој црноморског региона, очување биодиверзитета, ширење заштићених територија, одрживи риболов, еколошки туризам и сл.
Специфичне карактеристике Црног мора чине га веома рањивим на поремећаје екосистема. Еутрофикација (повећање продукције органске материје), загађење и неодговорни риболов резултирали су укупним падом биолошких ресурса, разноликости врста и пејзажа, па и естетских и рекреативних вредности Црног мора, чиме је његов екосистем доведен до ивице урушавања.
Површина црноморског слива је толико велика у односу на површину Црног мора да квалитет воде у њему подједнако зависи и од приморских и од неприморских земаља овог слива. Томе додатно доприноси и изолованост Црног мора од океана, због чега је оно један од водених басена са најслабијом циркулацијом воде на Земљи. Његова једина веза с другим морима је са Средоземљем преко Босфорског мореуза, Мраморног мора и мореуза Дарданели. Слатка вода и морска вода мешају се само у горњих 100 до 150 метара, док се вода испод те границе меша тек једном у хиљаду година. Таква ситуација доводи до слабије размене гасова вода-ваздух тако да количина кисеоника значајно опада са порастом дубине и већ на дубини од 180 метара завршава се област испуњена живим светом, што представља тек око 15% запремине Црног мора.
Максимална дубина Црног мора је 2.212 метра. Због јединствене геоморфолошке структуре и специфичних хидрохемијских услова, дубоке воде настањују специфични организми, у основи на нивоу протозоа, бактерија и неких бескичмењака. Сазнања о облицима живота у дубоким водама Црног мора врло су ограничена. Поремећај природне равнотеже између ова два слоја могао би изазвати неповратну штету екосистему Црног мора.
Оно што је још интересантно код Црног мора је то што због слабог мешања воде, које је узроковано комбинацијом велике дубине и малог салинитета, тј. густине, на већим дубинама постоји велика концентрација водоник-сулфида који се током хиљада година накупљао од распадања органске материје у анаеробним условима. Управо недостатак аеробних микроорганизама и кисеоника погодовао је очувању људских артефаката старих више од хиљаду година. Моделовање је показало да би ослобађање облака сумпор-водоника у случају нпр. астероидног удара у Црно море, представљало опасност за здравље и живот људи који живе на обалама овог мора. Постоје чак и изоловани извештаји о бакљама на Црном мору које се јављају током олуја са грмљавином, што је вероватно изазвано контактом муња и запаљивог гаса који избија из морских дубина.
Салинитет Црног мора (18 до 22 промила) је можда и најмањи у свету, не само због чињенице да је пре последњег леденог доба то било слатководно језеро (мада се научници још споре око ове тезе), него и зато што се у њега уливају четири велике европске реке – Дунав, Дњепар, Дњестар и Дон.
Још једна карактеристика Црног мора су плиме и осеке слабог интензитета, а такође и одсуство великих и опасних становника морских дубина, због недостатка кисеоника у дубинама.
Што се тиче биодиверзитета, чије је нарушавање драстично убрзано од шездесетих година 20. века, воде Црног мора насељава преко 1.600 врста гљива, алги и виших биљака, око 2.000 врста бескичмењака, 168 врста риба и 3 врсте морских сисара. То је око три пута мања разноликост него у Медитерану. Према пореклу црноморска флора и фауна може се поделити на две основне групе организама – медитеранске имигранте и понтијске (каспијске) реликте.
Сматра се да је своје име Црно море добило због слабије прозирности воде – у просеку до 5 метара дубине, док је у Средоземном мору прозирност и преко 30 метара.
Мере и акције предузете од оснивања Комисије до данас донеле су прве знакове опоравка на Црном мору:
- загађења из највећих идентификованих извора загађивања се смањују
- смањен је проценат испуштања недовољно пречишћених отпадних вода
- број изливања нафте и количина изливене нафте показују тренд опадања
- садржај нутријената за цветање алги у води је све мањи – фосфор је чак достигао ниво из 1960. године, док је азот и даље већи него 1960. То доводи до тога да цветање алги буде мање интензивно и ређе
- концентрације тешких метала, постојаних органских загађивача (POPs) и радио-нуклида немају глобални значај и углавном се односе на седименте
- повећава се број зоопланктона
- забележен је пораст количине ситне рибе.
Ове позитивне промене су у раној фази, нестабилне су и још увек су далеко од стратешког циља, а то је да се услови околине врате онима који су примећени у 1960-им.
Црно море је још увек море у невољи. Цветање алги (које се види и на сателитским снимцима) и загађење су и даље велики и утичу на биолошке заједнице. Залихе рибе комерцијално вредних врста, попут јесетре, трпе због илегалног риболова, загађења и уништавања њихових станишта.
Процес опоравка Црног мора ће трајати дуго и захтеваће спровођење свих мера предвиђених Црноморским стратешким планом активности као и будућих одредби. Проблем је и недостатак научних сазнања и информација о многим процесима и појавама који су потребни за доношење политика и одлучивања. Национални и међународни напори црноморских обалних држава у будућности ће бити усмерени на два циља:
- прелазни циљ: спречити пораст притиска људских активности када се транзициона економија црноморских приморских држава почне опорављати;
- стратешки циљ: постизање услова животне средине у Црном мору сличних онима описаним шездесетих година двадесетог века.
Као земља која припада дунавском сливу и која своје отпадне воде без скоро икакве прераде испушта у њега, али и у све друге српске реке које се у Дунав уливају, требало би да се запитамо који је наш удео у невољама које су снашле Црно море и његов живи свет. Можда ће Црноморска комисија једног дана извршити довољан притисак на Србију да доведе у ред област отпадних вода па ће корист осим Црног мора имати и цео дунавски слив низводно од Србије.
