Својим јарким бојама које је одликују – зелена споља, а црвена изнутра, освежавајућа и сочна лубеница је прави избор током летњих дана. Уз то што је неизоставна током сезоне лета, због лубенице је чак избио и рат 1856. године, када један Американац није хтео да плати одређен износ за парче лубенице. Поред недоумица о томе да ли је воће или поврће, лубеница има веома занимљиву причу која осваја многе широм света.
Воће или поврће – питање је сад
Лубеница припада породици бундева (Cucurbitaceae) и она је једногодишња зељаста биљка. Будући да лубеницу многи сврставају у тикве, у литератури је често класификују као поврће, а и узгаја се на сличан начин као поврће јер је једногодишња биљка. У ботаничком смислу, ако је јестив део биљке плод онда се ради о воћу, а уколико је јестив било који други део биљке (корен, стабло, лист и њихове модификације као што су кртола, луковица, ризом) онда се ради о поврћу. Коначна пресуда је да је лубеница заправо воће.
Агротехнички услови
Веома важан услов за гајење лубеница је вода. Пре свега, лубеница ствара велику вегетациону масу и огромне плодове, те је количина воде коју захтева неопходна како би процес раста ове биљке био што бољи.
Најпогоднија земљишта за лубенице јесу она која поседују хумус и она која су оцедна, попут чернозема. Иако приликом јела једемо само срж, цела лубеница је јестива и може се у потпуности искористити. Од кора се најчећше прави слатко од лубенице, док се у Кини семенке ове биљке суше, затим пеку и служе као врста грицкалице.
Историја лубенице по континетима
Лубеница је пореклом из тропксих области Африке. Први записи о лубеници датирају од пре 5.000 година у Египту и налазе се у хијероглифима на зидинама египатских гробница. Египћани су веровали да лубенице могу хранити покојнике, те су их често остављали поред њихових гробова. Стари Грци почели су да гаје лубеницу тек око 400. године пре нове ере и користили су је у медицини. У 7. веку лубеница стиже до Индије, док Мавари доносе почетком 10. века лубеницу у топле пределе Медитерана. Америка открива лубеницу тек у 16. веку, када је доносе европски колонисти и трговци робљем из Африке. Остатак Европе прихвата лубеницу као мањи баштенски усев средином 17. века.
Са лубеницом нема грешке
Ово незаменљиво воће које увек освежи садржи 92% воде. Такође је сјајан извор витамина А, Б6 и Ц. Поред препознатљиве црвене боје која одликује већину лубеница, унутрашњост може бити беле, жуте или наранџасте боје. Процењује се да у свету постоји 1.200 врста лубеница, а дивље лубенице расту у областиме Јужне Африке. Иако се код нас лубеница конзумира као посластица, у Африци се ова посластица најчећше комбинује са фета сиром. Ово воће је изузетно популарно у Кини, где се узгаја невероватних 68% светских лубеница. Јапан и Кина приликом одласка у госте поклањају управо лубеницу. Најпознатије државе у Европи које гаје омиљено летње воће већине јесу Грчка и Македонија.
Занимљивости о лубеници
- Приликом јела, често нам време оде на вађење семенки, али у свету постоји лубеница без семеики.
- У Тенесију је измерена најтежа лубеница која је тежила чак 159 килограма.
- Писцу Марку Твену омиљено воће била је управо лубеница, коју је сматрао храном анђела.
- Сорту лубенице коју данас једемо открио је Чарлс Фредрик Андрус 1954. године.
- Да ли и вас лубеница увек освежи и да ли је управо она ваше омиљено воће?
