Вук, познат по свом упечатљивом завијању, најчешће сивом крзну и оштром погледу представник је снажне врсте која је данас све више угрожена. У данашње време, све чешће се срећу усамљени вукови, међутим њихов уобичајени начин живота уређен је у чопору који се састоји од неколико јединки. Данашњи датум посвећен је управо вуковима, те ћемо искористити прилику да их представимо и боље упознамо.
Укупна популација вукова на свету тренутно се процењује на око 300.000 јединки. Кроз историју се развила одређена повезаност са људима коју бележи доста непријатности за обе стране. Познат је страх од вукова који је присутан у многим друштвима, међутим временом су вукови почели да се удаљавају од људи због лоших искуства са ловцима и пастирима.
Вук (Canis lupus) живи у дивљини и удаљеним подручјима (од градова) на тлу Евроазије као и Северне Америке. За разлику од осталих врста рода Canis има нешто другачији облик ушију и њушке. Крзно му је дуго, густо и претежно сиве боје, међутим код одређених врста вукова може се уочити скоро потпуно бело, смеђе или црно крзно. Највише га издваја способност физичког прилагођавања за борбу против крупног плена и њихова друштвена природа.
Вук је највећи припадник породице паса, док се од којота и шакала разликује по широј њушци и краћим ушима. Ноге вука су нешто дуже од ногу других припадника рода, што му омогућава брже кретање и лакше савладавање дубоког снега који покрива већину његовог животног станишта. Висина одраслих вукова достиже до 80 цм, док им је реп дуг од 30 до 50 цм. Уобичајена тежина вука креће се око 40 килограма у зависности од тога на ком континенту живи.
Вук се може пронаћи на надморској висини до 3.000 метара. Живи у шумама, на травњацима, пашњацима, пустињама и стеновитим врховима планина. Погодност станишта углавном зависи од количине плена, климатских услова, распрострањености путева, али и људског присуства.
Друштвена структура вукова уређена је тако да се њихова популација састоји од чопора или усамљених вукова, при чему је већина усамљених вукова само привремено усамљена после одвајања од чопора како би основали свој чопор или се придружили другом. Основна друштвена јединица вукова је нуклеарна (ужа) породица која се састоји од родитељског пара и њиховог потомства. Просечна величина чопора у Европи је 5 јединки, док је у Северној Америци заступљено до 8 јединки по чопору.
Вукови карактеристично завијају да би окупили чопор, обично пре и после лова, да би упозорили остале, да би пронашли једни друге током олује или док прелазе непознату територију. Поред препознатљивог завијања, остале вокализације укључују режање, лајање и цвиљење.
С обзиром на традиционалну нетрпељивост између човека и вука, поставља се питање да ли је вук угрожен и колико? Међународна унија за заштиту природе (IUCN) не класификује вука као угроженог због стабилне бројности популације. Међутим, како човек све више утиче на животну средину, не може се порећи да то нимало није утицало на угроженост вукова. Главни разлози за угроженост вукова јесу: незаконито убијање, страдање на прометним путевима и недостатак природног плена услед промене климатских услова.
Вук је заштићен међународним конвенцијама попут Бернске конвенције о заштити европске дивље фауне и флоре и природних станишта и Конвенције о биолошкој разноврсности, које је Србија потписала. На основу Правилника о проглашењу ловостаја заштићених врста дивљачи, вук је проглашен заштићеном врстом дивљачи. Потпуно је заштићен само у Војводини, где је у потпуности забрањен лов на вукове.
Пошто вук није потпуно заштићен и званично се не сматра угроженом врстом, прети му много опасности. Данас се вук пре може описати као врло неповерљива и опрезна животиња. Такође, тешко му се може ући у траг и проучавати његове навике, што додатно отежава могућност да им помогнемо и додатно их заштитимо.
Да ли сте ви до сада имали предрасуде о вуку и да ли му можемо помоћи док још није касно?
