Мравињи јежеви или Ехидне су заједно са кљунарима једини живи сисари са клоаком (ред Monotremata). За разлику од свих осталих сисара они лежу јаја. Након неколико дана се излегу младунци и сисају све док се не развију. Одрасле јединке се хране мравима и термитима што им олакшава дуга њушка и језик. Данас се могу наћи само у Аустралији и Новој Гвинеји.
Ехидне спадају у хетеротермне животиње што значи да могу да регулишу телесну температуру, али у одређеним периодима године улазе у стање које се назива торпор. Ово је слично стање као и хибернација или зимски сан када је снижена телесна температура и успорени су метаболички процеси тако да можемо говорити о инактивном стању. Основна разлика између ова три појма је у њиховом трајању, а према неким радовима и у самом механизму настанка. Торпор је неактивно стање које траје неколико дана или до две недеље, док хибернација и зимски сан трају дуже. Такође је чест дневни торпор када јединка углавном ноћу успорава метаболизам како би сачувала енергију (птице као што је колибри, глодари, слепи мишеви).
Иако је главна функција у мировању током периода гладовања или суше, изгледа да код мравињих јежева торпор има још једну функцију: заштита од ватре.
Њихова способност да преживе пожаре је први пут примећена 2013. године на истоку Аустралије током интензивних пожара. Пожар је имао страшан ефекат на већину дивљих животиња, али изгледа није сметао овим створењима. Да би истражили ову појаву, научници су изазвали мале контролисане пожаре на територији где ехидне живе и пратили њихово понашање преко GPS-а и термометара током месец дана пре и после изазваног пожара. Ехидне нису ни покушале да побегну од пожара као друге животиње, већ су се склупчале ту где јесу и упеле у торпор. Притом падају у сан на заштићеним местима као што су рупе у дрвећу или у земљи. Међутим, ово није довољна заштита од ватре пошто и дрво може да гори.
Њихова нормална температура је 31, 32 °C док током торпора може опасти до чак само 4 °C (код других хетеротермних животиња хладнијих области може пасти и до -3 °C)! Резултати су показали да је ватра изазвала учесталу појаву торпора код испитиване групе у односу на контролну групу која није била захваћена пожаром. Научници су закључили да ниска телесна температура током торпора омогућава овим животињама одређену отпорност на високе температуре. Њихова температура је остала нижа и након пожара у односу на контролну групу. Важна је и појава да су тест животиње остале у стању торпора пет дана због самог пожара, али и до три недеље након пожара. Током овог временског периода оне су биле заштићене од ватре, а три недеље мировања омогућиле су им и да избегну гладовање, будући да је ватра опустошила све пред собом. Ово време, дакле, омогућава донекле опорављање околине, како би ехидне имале чиме да се хране.
Ствар је у томе што је за вишемесечну хибернацију потребна припрема тј. накупљање масних наслага које ће се током мировања трошити. Такав је случај са медведима, притом се њихова температура спушта за свега 5°. Ехидне су способне да уђу у стање торпора без припреме, када то ситуација захтева, зато што су мале и имају већу површину тела у односу на масу тако да брзо губе топлоту. Чак штавише, оне у нормалним условима троше много енергије да би одржале сталну температуру. Торпор им дође као олакшање. Могуће је да је чест торпор разлог њиховог дугог животног века – у односу на друге мале сисаре.
Сви наведени резултати указују научницима да су сисари можда на овај начин успели да преживе масовно изумирање крајем Мезозика када су изумрели диносауруси пре 65 милиона година. Постоје претпоставке да је торпор тада био много чешћи међу сисарима. Он им је омогућио да преживе пожаре, промене у атмосфери, недостатак сунчеве светлости због дима и последични недостатак хране. Многи сисари су вероватно умрли, али је довољан и мали број јединки који је успео да преспава овај период.
Наравно, истраживања воде ка жељи да хибернацију индукујемо и код људи. За сада је потребно открити који су нервни процеси укључени у овај процес. Идеја је да се на овај начин омогући лакши опоравак пацијената након инфаркта (и сада се врши спуштање телесне температуре лековима) али и пут у удаљене делове свемира. До Марса је било потребно око 8 месеци лета, тако да је за било коју даљу дестинацију индуковање хибернације веома пожељно. Будући да се јавља и код великих сисара као што су медведи, идеја можда није потпуно апсурдна. А ако вас ова тема занима више можете прочитати ОВДЕ.
