Шта одрживе куће чини одрживим?

Време читања: 5 минута

Реч „одрживост“ је у архитектури, као и у свакодневном говору, изузетно популарна и подложна различитим тумачењима.

Потрошачко друштво у коме живимо није баш одушевљено одрживим развојем па се на различите начине довија не би ли профитирало и од овог концепта правећи од њега тренд.

Уколико простом гугл претрагом потражимо примере куцањем „sustainable houses” на екрану ће се појавити прегршт огромних луксузних кућа урађених у стаклу са крововима покривеним соларним панелима. Рецимо да то и нису баш репрезантативни примери одрживих објеката, већ самог тренда одрживости кога је поента уновчити.

Ако ово нису, а шта онда јесу одрживе куће?

У суштини, тачне дефиниције нема, али је акценат на томе да су то компактни стамбени објекти који током целог животног века минимално штете животној средини.

Животни век куће почиње од процеса изградње, при чему је најбоље одабрати тло које је неплодно или непогодно за неки вид експлоатације. 

На реду је разматрање материјала. 

При одабиру треба узети у обзир климатске услове, али и доступност. Бамбус је јако практичан, али ће вожња из Азије до Србије емитовати толико угљен-диоксида да тешко можемо сматрати ту опцију еколошки прихватљивом. Да би се одредила одрживост неког материјала, узима се у обзир цео његов животни век, при чему се процењује потрошња свих ресурса за обликовање до форме у којој је погодан за изградњу. Општеприхваћени одрживи материјали су плута и бамбус јер расту до 90 центиметара за 24 часа, па су практично „обновљив извор материјала” и доста су лагани. 

Ако се фокусирамо на наше поднебље, интересантан је концепт употребе такозваног рециклираног дрвета и метала. Начин резоновања је отприлике овакав: ако је сечом шума и копањем руда штета већ учињена, зашто да направљене материјале не користимо поново и тако спречимо поновно прављење штете? При анализирању ових материјала, њихов животни век почиње рециклажом, тако да се не узима у обзир онај део дизања прашине у рудницима, сеча дрвећа у шумама, ерозија тла која потом настаје и сличне ствари које нам свима падну на памет. Једна од доступних опција свакако је и слама. Биоразградива је у потпуности, за њено настајање потребна је искључиво обновљива сунчева енергија, изградња је једноставна и јефтина, а објекти су сеизмички отпорни. Мане сламе као што су запаљивост, труљење због присуства влаге и опасност од глодара, превазилазе се малтерисањем наслагане сламе, као и темељом који представља водонепропусну баријеру.

Када смо конструисали кућу, на реду је систем напајања који обезбеђује енергетску ефикасност. Предуслов за њу је квалитетна изолација. 

Наиме, већина зграда у Београду конструисана је тако да се свега 50% енергије задржава у објекту, док се остатак практично баца. Уграђивањем доброг изолатора као што је стаклена вуна, уштеда енергије током животног века одрживе куће била би максимална.

У зависности од климе бира се обновљиви извор којим ће се вршити напајање енергијом. Већина подручја је таква да се не може ослонити на једно решење, јер број сунчаних сати значајно опада како се крај године приближава, а ни ветар не дува константно, па се обично ова два типа енергије комбинују јер зими када нема сунца, више дува ветар, док је лети обрнуто. Пример коришћења оба обновљива извора енергије је ветротурбина од соларних панела.

Сунчева енергија „скупља се” помоћу соларних панела који се на северној хемисфери постављају на јужну страну куће где је сунце у зениту. Користе се за грејање простора или могу служити за скупљање соларне енергије која ће се конвертовати у електричну (ПВ панели). Поред простора, може се грејати и вода уколико се кроз соларни колектор провуче цев кроз коју ће она струјати.

Производња електричне енергије може се вршити и ветрогенераторима при чему се не користи гориво нити ствара отпад, а искоришћава се неисцрпна енергија ветра. Проблем је, међутим, то што морају бити испуњени услови о брзини ветра и броју „ветровитих сати” на годишњем нивоу, као и то што ветропаркови заузимају велику површину земљишта, стварају велику буку и убијају птице које ударају о турбине при лету. Како се може смањити морталитет птица услед ударања о турбине можете погледати овде.

Да би се стекла оквирно слика о искористивости енергије ветра следи пример: у Србији је 11. октобра 2019. године пуштен у рад највећи ветропарк Чибук 1 који са својих 57 турбина напаја чак 113 000 домаћинстава и смањује емисију уљен-диоксида за 370 000 тона годишње.

Неисцрпан извор енергије који, за разлику од претходно поменутих, не зависи од метеоролошких услова је геотермална енергија. тј. топлота из дубине Земље која се складишти у стенама и подземним водама. Системом цевовода кроз који протиче флуид који ту топлоту преузима се онда доводи до објекта где се простире кроз систем цеви и загрева просторије. Уградња оваквог система је далеко најскупља, али се исплати кроз пар година.

Ако се сада фокусирамо на очување воде, постоје нискобуџетни начини да се то уради. Пример је колектор кишнице (слика испод): систем олука и цеви (Continuous Guttering) прикупља воду са крова у резервоар (Rainwater Storage Tank), па се она може даље користити за заливање, прање дворишта, па чак и за пиће ако се уграде филтери за пречишћавање (Rainwater Storage Tank).

Уколико се такозвана сива вода која долази из лавабоа, туш кабина, судопера… одвоји од отпадне црне воде из клозетских шоља, може се направити још један систем за уштеду приказан на слици испод.

Сива вода скупља се са свих места у домаћинству (Greywater sources) у резервоар (Septic tank) из кога се уводи у пешчани филтер (Sand-filter) где се врши пречишћавање да би се након тога бистра вода помоћу пумпе (Pump-pit) транспортовала у базен ради наводњавања биљне леје (Planter bed) у овом конкретном случају. Обично се овакав систем налази испод површине земље.

Што се биљних култура тиче, гајење алги може ефикасније пречистити ваздух од великих травнатих површина и тако смањити потребу за клима уређајима.  Пошто се највише прозора уграђује са јужне стране, листопадно дрвеће се сади испред њих, тако да олистала крошња у летњим данима спречава прегрејавање просторија, а у зимским данима када лишће опадне, обезбеђује максимално допирање сунчевих зрака.

На примеру испод приказани су  шематски сви системи напајања разматрани у тексту. Електрична енергија добија се помоћу ветрогенератора и ПВ соларних панела. Сакупљена кишница пречишћава се у филтеру и користи у домаћинству, док се пречишћена сива вода користи за узгој биљних култура постављених испод стаклених панела. Црна вода из клозетских шоља одводи се у посебан резервоар где се загрева соларном енергијом до температуре потребне за убијање патогених микроорганизама.

Нека од наведених решења сигурно звуче егзотично и захтевају велики буџет, али свако може одабрати да примени оно што је у складу са могућностима. Малим корацима можемо се приближити природи и искористити најбоље из ње. Да ово није нешто што је далеко и недостижно нама у Србији, доказала је породица Ђуповац чију еколошку кућу можете погледати овде.