Летимичним прегледом свих планинарења која су у понуди, другарица и ја смо одлучиле да се 10. априла упустимо у авантуру звану успон на Трем, највиши врх Суве планине која је добила назив по томе што на њој готово да нема водоизвора. У то смо се и саме увериле када смо на успону дугом 10 километара уочиле само један усек из ког је слабим млазом извирала вода. Без много размишљања, контактирале смо агенцију „Balkan roads” да се пријавимо и добијемо додатне информације.
Ова карпатско-балканска планина је дуга 45, а широка 15 километара. Пружа се у облику потковице од Лужничке котлине и грана на два крака, од којих се један простире до Црвене реке, а други до Нишке бање. Због разуђеног терена и варирања климе присутна је разноврсна вегетација погодна за становање срна, лисица и јазаваца, који бивају све угроженији човековом непажњом. Због свега наведеног, Сува планина проглашена је за специјални резерват природе 2015. године.
Наше путовање почело је у 5 ујутру, када смо са водичем и још четири девојке кренули пут Ниша, одакле смо се одвезли до тачке на 810 метара надморске висине и наставили пешке. У подножју планине уочила сам огромне количине смећа које, како сам касније сазнала, мештани села редовно бацају у реку. Судећи по вестима пронађеним касније, проблем смећа на овој планини постоји одавно, али не делује да има помака у његовом решавању.
Од планинарског дома кренули смо на успон ка Трему који је трајао око четири сата током којих смо прешли 10 километара и висинску разлику од 1000 метара.
Морам да кажем да сам одувек желела да се бавим планинарењем, али ме је у томе спречавао огроман страх од висине. Ментално сам се припремала за умор, хладноћу и страх који ћу осећати, али сам веровала да ће сав уложен напор бити вредан контакта са недирнутом природом и савладавања акрофобије. Нисам ни слутила колико сам била у праву!
У самом почетку, стаза којом смо ишли била је широка и под малим нагибом. Потајно сам се надала да ће тако и остати, али су ме околности убрзо разувериле. Уследио је успон по уској и стрмој стазици која је већином била прекривена снегом, док се лево од нас налазила провалија, али и прелеп поглед на околне планине. Признајем да сам била превише заузета тиме да потиснем чињеницу да идем ободом једне од највиших планина Србије, тако да на поглед нисам претерано обраћала пажњу. На последњих стотинак метара овог дела пута, снег и нагиб су се додатно повећали, па је било готово немогуће попети се без штапова за планинарење које ја, као планинар дебитант, нисам имала. Уз помоћ штапа који ми је позајмила једна дивна девојка из наше седмочлане дружине, успела сам да дођем до првог видиковца.
Остатак пута био је стеновит, али пространији и мање клизав. Неописив је осећај када се пред тобом пружа толико пространство док удишеш чист планински ваздух. Сува планина има неколико лажних врхова (локалних максимума ниже надморске висине од Трема) са којих је поглед једнако нестваран као са правог. Сваки напор био је вредан тих тренутака у којима заборавиш и умор, страх и све оне мисли које ти пролазе кроз главу кад те издаје снага, попут „Шта ми је ово требало?”
На путу ка врху придружио нам се нечији пас који је одушевљено скакао по снегу и играо се с нама.
Сам Трем нисмо уочили све док се нисмо приближили на стотинак метара од њега. Пошто се налази на 1810 метара надморске висине, са њега се виде Стара планина и сва узвишења југоисточне Србије.
Иако је дувао страховито јак ветар, није нам се полазило назад. Били смо опчињени нетакнутом природом и сав умор је одједном нестао.
Док смо путовали назад ка Београду, враћала сам у глави слике пејзажа и постајала све срећнија што сам имала ту част да будем део овог подухвата. Страх од висине није нестао, али је постао мањи и сигурна сам да ће се са сваким успоном све више смањивати. Дошла сам кући и сутрадан одмах отишла да купим штапове за планинарење!
