Већина нас ретко размишља о томе где одлази отпадна вода из наших домова, још мање индустријска отпадна вода, а најмање о томе колико би заправо она могла бити корисна као извор различитих вредних ресурса.
Први пример је енергија која би се могла добити путем анаеробне разградње органских материја у отпадној води од стране микроорганизама који се у њој налазе, односно биогас који настаје као производ овог процеса. Он има висок садржај метана који се може користити као гориво за грејање. Још једна могућност је прерада канализационог муља у биогорива као замена за бензин и дизел. Такође, ради се на развоју технологије добијања горива из микроалги које би могле да се гаје у отпадним водама.
У овим водама се могу наћи и азот и фосфор, важни елементи који доприносе расту биљака. Они се могу добити из минерала струвита односно магнезијум амонијум фосфата. Овај минерал настаје током третмана отпадних вода и може се сакупљати из реактора, а затим користити као ђубриво. Резултати испитивања показују сличан учинак као и код комерцијалних ђубрива.
Извор: greenbiz.com
Отпадна вода је топлија од обичне воде па се може користити и за грејање, посебно вода из домаћинства. Топлота искоришћене воде из судопера, веш машина, туш кабина и сл. се помоћу размењивача топлоте поново користи за предгревање хладне воде у бојлеру чиме се смањује потрошња енергије (и до 25%) и продужава радни век бојлера.
Још један занимљив начин употребе отпадне воде је за добијање различитих метала који се у њој могу наћи, па и племенитих метала као што су сребро, злато и платина. Према истраживању које је спровео Државни универзитет Аризоне, вредност метала који се налазе у талогу отпадних вода иде и до 13 милиона долара годишње у великим градовима. Од тога 2,6 милиона чине злато и сребро. Такође, једно постројење у Јапану је успело да сакупи скоро 2 килограма злата по тони пепела насталог паљењем талога, што је више него што се може добити из многих руда. Злато у отпадним водама обично потиче из рудника, електронске индустрије, производње накита, електроплатирања, хидрометалуршког топљења злата, индустријских или аутомобилских катализатора.
Неке од метода за добијање злата из водених раствора су редуктивна преципитација помоћу металног цинка, хомогена редукција помоћу водених раствора редукционих средстава (као што је нпр. натријум борохидрид) и адсорпција на смолама или другим адсорбентима. Међутим, ове методе се више користе за концентрације реда величине ppm (mg злата по kg раствора), а мање за концентрације на ppb (ìg злата по kg раствора) нивоу.
За разлику од ових метода примена честица нанокомпозита nZVI (nanoscale zero-valent iron) је ефикасна и за веома ниске концентрације злата (ред величине ppb) и велики опсег концентрација (од 5.5 до 25000 ìg/L), уз малу потрошњу nZVI (0.2-1 g/L). Такође, ова метода није ограничена само на лабораторијске услове већ је применљива и у већим размерама. У једном истраживању је коришћено 150 kg гвожђа по дану за добијање злата из хидрометалуршких отпадних вода (350 m3 по дану). За 12 месеци је прикупљено 5000 g злата из 120000 m3 отпадних вода. Ово указује на велики потенцијал наноматеријала за прикупљање злата, а претпоставља се и других елемената (биће истражено у будућности) из отпадних вода.
Издвајање злата и других тешких метала из биомасе добијене третманом отпадних вода може се извршити и помоћу раствора хлороводоничне киселине, после чега се та биомаса може користити као ђубриво. Количина издвојеног злата је већа што је већа концентрација киселине. Одвајање злата од осталих метала врши се у раствору трибутил фосфата у керозину. На овај начин постиже се двоструки ефекат: уклањање метала који могу лоше утицати на биљке, пре коришћења биомасе за ђубрење земљишта и издвајање злата као драгоценог метала.
Још једна метода за „рударење“ злата из отпадних вода је помоћу ванћелијског протеина бактерије Tepidimonas fonticaldi АТ-А2 који има велики капацитет за везивање злата. Испитивање је вршено на индустријској отпадној води са садржајем злата од 15 mg/L. Протеин је показао капацитет адсорпције од 1.45 mg злата по mg протеина и ефикасност уклањања злата од 71%, што представља велики потенцијал за еколошко прикупљање злата из отпадних вода.
Из свега наведеног може се закључити да ни отпад није увек за бацање и да може пуно тога да понуди. Као што каже америчка активисткиња Eни Леонард (Annie Leonard) „не постоји одбацивање, све што одбацимо мора негде да оде”, па зашто онда не би отишло негде где може бити корисно употребљено. Ако будемо размишљали и деловали у овом правцу чак и канализација може постати рудник злата.
