Otpadne vode – gde, šta, kako?

Otpadne vode su prirodne vode koje su nekom upotrebom postale štetne po životnu sredinu. Tom prilikom se njene fizičke, hemijske ili biološke karakteristike toliko menjaju da ona postaje nepodobna za istu tu upotrebu. Mogu biti: atmosferske (koje se prikupljaju tokom padavina ili topljenja snega) i podzemne vode koje su najmanje zagađene, komunalne tj. gradske koje nastaju mešanjem sanitarnih (iz domaćinstva) i industrijskih voda i za kraj vode iz poljoprivrede.

Bez obzira gde i kako nastaju, sve otpadne vode se moraju prečistiti ako njihov kvalitet ne odgovara zakonskim okvirima. Ove okvire kvaliteta i količine otpadnih voda određuju nadležni organi, kako bi zaštitili svoje vode i zemljište od zagađenja. Sama država određuje normu potrošnje vode na osnovu svoje razvijenosti i na ovoj količini se baziraju planovi za izgradnju postrojenja za vodosnabdevanje i za prečišćavanje voda. Iako se u Srbiji troši manje vode nego što je normom predviđeno, veoma malo vode se prečišćava. Velika količina vode se izliva izvan kanalizacione mreže, a čak i voda koja uđe u kanalizacioni sistem u većoj meri se izliva neprečišćena zbog malog broja postrojenja za prečišćavanje. Različiti izvori govore da se u Srbiji pročišćava svega do 10% otpadnih voda! Više od 50% industrija ne prečišćava otpadne vode, jer nemaju sredstava za to. Najveći gradovi Srbije (Beograd, Novi Sad, Niš) nemaju postrojenja za tretman otpadnih voda. Beograd otpadne vode ispušta direktno u Dunav i Savu. Termoelektrane, rudnici u blizini reka, divlje deponije (nemaju vodonepropusni sloj koji sprečava da otrovi uđu u zemljište i podzemne vode ), klanice – svi njihovi nusprodukti (pepeo, nafta, teški metali, krv i dr.) ulivaju se u naše reke, a kiša sliva olovo i benzin sa ulica. Voda za piće često ima povećanu količinu gvožđa, mangana, arsena, nitrita što je najizraženije u Vojvodini, a pogotovo Zrenjaninu. U ovom gradu je voda zabranjena za piće već 14 godina zbog prevelike količine arsena (zapravo se misli na otrovno jedinjenje arsena, As₂O3, koje pri dugogodišnjem unošenju dovodi do pojave različitih oblika kancera).

Sanitarne otpadne vode su zagađene fecesom i urinom, ostacima pri kuvanju, pranju i čišćenju. One nemaju taloge već sadrže rastvorene i plivajuće materije i uglavnom su sličnog sastava. Za okolinu su štetne zbog prisustva patogenih mikroorganizama i detrdženata.

Industrijske vode su veoma raznovrsne po zagađenju. Mogu biti i više stotina puta zagađenije od sanitarnih voda. Po količini zagađenja koje uzrokuje izdvaja se hemijska industrija uključujući i farmaciju. Ove vode se obavezno moraju prečistiti pre mešanja sa sanitarnim vodama u kanalizaciji, jer sadrže materije koje se u postrojenjima za prečišćavanje komunalnih voda ne mogu ukloniti. Takav postupak se naziva predtretman industrijskih otpadnih voda i vrši se u krugu fabrike.

Otpadne vode iz poljoprivrede sadrže pesticide i đubriva koji se direktno iz zemljišta slivaju u podzemne vode ili površinske vode u blizini. Đubriva su bogata solima azota i fosfora koji izuzetno pogoduju biljkama i nekim mikroorganizmima stoga često dolazi do njihovog prenamnožavanja i „cvetanja vode“. Prenamnožene cijanobakterije mogu da oslobode otrove koji deluju na nervni sistem ljudi i životinja, pa se ovakve vode ne smeju piti. Osim toga, prenamnoženi mikroorganizmi troše previše kiseonika, usled čega ribe i druge vodene životinje umiru.

Kako se otpadne vode prečišćavaju?

Primarno (mehaničko) prečišćavanje uklanja rastvorene i plivajuće čestice ili taloge korišćenjem rešetki, sita, taložnika, hvatača masti. Nekada se dodaju hemijska sredstva da poboljšaju taloženje. Vrši se i stvaranje vazdušnih mehurova koji sa sobom na površinu nose i čestice zagađenja što se naziva flotacija. Na ovom nivou se ukloni 100% grubog čvrstog materijala, preko 50% rastvorenih čestica i 10% fosfora.

Sekundarno (biološko) prečišćavanje predstavlja gajenje određenih vrsta bakterija koje eliminišu biorazgradiva zagađenja,tj. usvajaju ih za sopstveni rast. Mogu se koristiti i aerobne (koriste kiseonik) i anaerobne bakterije (ne koriste kiseonik). Na prostorima umerene klime najčešće se koriste aerobne lagune ili jezera sa aktivnim muljem u kome su bakterije, protozoe ili alge. Ovako se prečišćavaju sanitarne vode. Za industrijske vode primenjuju se anaerobni postupci kao što je metansko vrenje, jer su efikasniji. Uspešnost biološkog tretmana je oko 85%, ali u vodi preostaju mikroorganizmi, metali, organska jedinjenja koja se ne mogu razgraditi biološkim putem. Mulj koji preostaje se takođe mora obraditi u zavisnosti od ostataka u njemu. Najjednostavniji vid obrade mulja je kompostiranje, ali se često mora vršiti i mehanička obrada (uklanjanje papira, metalnih, plastičnih delova i drugog), kao i termička obrada.

Tercijarnim prečišćavanjem se uklanjaju jedinjenja azota i fosfora. Velike količine fosfora se ne mogu ukloniti biološkim putem jer je za to neophodna podjednaka količina ugljenika, azota i fosfora (koja je u ovom slučaju narušena). Zato se vrši taloženje hemikalijama.

Na kraju dolazi kvarterno prečišćavanje za finalno uklanjanje preostalog zagađenja filtracijom ili apsorpcijom, nekad praćeno dezinfekcijom vode.

Na slici su prikazane faze prečišćavanja otpadnih voda. Vidimo da je prvo mehaničko, pa biološko, pa hemijsko prečišćavanje. Mulj koji ostaje posle prve i druge faze se isto obrađuje, a potom prevozi na deponiju.

U Srbiji sa 173 opštine (uključujući gradove) postoji svega 50ak postrojenja za prečišćavanje otpadne vode od potrebnih 350 minimum. Pritom u njima postoji ili samo biološki ili samo mehanički tretman, retko oba. U Sokobanji je kolektor obrastao u korov. U Aranđelovcu, Kragujevcu i Gornjem Milanovcu postrojenja su stara preko 30 godina. Kod Ljiga je postrojenje radilo samo mesec dana, u Leskovcu je izgradnja zamrznuta, a u Užicu je projekat loše urađen. Za izgradnju u Beogradu bi trebalo bar 300 miliona evra. Tako da je za sada Dunav najbolja opcija. Dunav je moćna reka tako da brzo odnosi zagađenje, a Đerdap se ponaša kao prečišćivač. Veliki problem je u slučaju Morave koja ima mnogo slabiji tok, a okružena je velikim gradovima.

Mislim da je ovo važna tema o kojoj treba da razmišljamo svaki put kada pustimo vodu u kući ili kada prođemo pored neke fabrike i kada pomislimo „O, okej, svakako će se ta voda prečistiti negde“.