Када ме неко пита како изгледа мој омиљени дан, не могу да не замислим једну пролећну чаролију. Топао, освежавајући зрак сунца на лицу након хладне зиме, руке међу неспретним малим валовима плитке реке који се праве око ивица наизглед глатког, мозаичног камења, лептири у коси плешу док им ритам шаљу врапци и цео сценарио на бескрајном зеленом тепиху где се местимично назиру стидљиве висибабе. Браћа Грим би ову идилу употпунили са Снежаном и седам патуљака, међутим, ја ћу вам причати о другим глумцима на описаној сцени.
Ко су они?
Они су ситни, величине око 1-2 mm, појединци достижу чак и 2 cm. Не, нису инсекти као што би многи рекли. Главни ликови наше приче су крпељи (род Acarina чине крпељи и гриње) који припадају филуму зглавкара (Arthropoda) заједно са мравима, шкорпијама и пауковима.
Најуочљивија одлика свих зглавкара је тело које се састоји из три дела – главе, груди и трбуха. Код крпеља су груди и трбух срасли у један телесни сегмент – идиозома, док глава са екстремитетима модификованим у рострум чини сегмент – гнатозома.
Рострум је јединствени усни апарат у облику цевчице, специјализован за исхрану ових паразита. Споменути и преостали екстремитети одликују се изузетном ефикасношћу. Осим за кретање, екстремитети имају улогу у исхрани (рострум), респирацији и размножавању.
На површини тела примећује се чврста и сјајна структура. То је заправо кутикула са воштаним скелетом, штит за унутрашње меке органе. Код крпеља се на телу могу уочити и различити облици длачица које служе научницима при класификацији. До сада је познато око 30.000 врста крпеља и гриња, а најгрубља подела у народу је подела на меке и тврде крпеље.
Разликујемо женке и мужјаке крпеља најчешће по величини – женке су крупније од мужјака. Код већине, оплођењу претходи полагање сперматофора од стране мужјака, женке полажу јаја, развија се ларва, а затим одрасла јединка.
Сматра се да су зглавкари најуспешнија група животиња на копну када се посматра прилагођеност на различита станишта. Уколико тражите крпеље, наћићете их на врховима високих трава, међу опалим лишћем, на животињама, или чак на сопственом телу.
Како крпељи препознају људе и животиње?
Као што ловци имају своје извиднице у потрази за пленом, тако и крпељи користе високе врхове трава и са те позиције вребају. Иако многи немају развијене очи, свакако показују специфичан и прецизан механизам за препознавање плена. Хеморецептори су ти који обезбеђују гладном и усамљеном крпељу да пронађе друга од којег ће узимати храну, тачније пити његову крв. Како ови лукави малишани воле да се друже са сисарима, уз помоћ хеморецептора могу да ,,нањуше“ бутерну киселину коју поседују сви сисари и да се једноставно, са такозване извиднице, пусте на тело животиње или човека и својим специјализованим екстремитетима у облику кукица закаче на место пада. Након тога, рострумом пробијају кожу домаћина и исисавају крв. Када се нахране, запремина тела им се знатно повећа и тада су уочљиви. Оброк је посебно обилан код женки које треба да полажу јаја. Они који остају на површини домаћина називамо ектопаразитима, међутим постоје и они који су ендопаразити, односно они који настањују унутрашње органе сисара.
Какве дарове доносе?
У процесу исхране крпеља може да се деси да домаћин оболи од различитих болести. Уколико се заражени крпељ одомаћио, велика је вероватноћа да ће и домаћин бити заражен из два разлога:
- Заражени крпељ је у контакту са крвотоком домаћина у току исхране, одакле бактерије или вируси путују кроз цео организам.
- Тешко је уочити присуство крпеља на телу јер својим утемељивањем и исхраном не изазивају осећај свраба или бола код домаћина због испуштања супстанце која делује попут анестезије. Болести које носе крпељи спадају у категорију векторских заразних болести. Односно, крпељи нису директни изазивачи болести, већ само преносиоци.
Лајмска болест је најпознатија болест коју преносе јеленски крпељи, заражени бактеријом Borrelia burgdorferi, на човека. Болест је мултисистемска, односно захвата више органа, најпре кожу, затим срце, зглобове и на крају централни нервни систем. Први симптом је појава отока и црвенила у облику прстенова око места убода 3-30 дана након контакта. Доказује се испитивањем крви, ликвора или течности зглобова. Следећи симптоми су повишена телесна температура , малаксалост, и увећање лимфних жлезда. У овом стадијуму за лечење се користе антибиотици попут пеницилина, међутим уколико је болест узнапредовала и захваћен је нервни систем, тада се за лечење користе кортикостероиди. Против ове болести постоји и вакцина, међутим она се даје само особама које често проводе време у ,,ризичним зонама“.
Крпељски менингоенцефалитис је вирусно обољење, често у Европи и Азији. Јавља се као последица конзумирања непастеризованог млека и млечних производа пореклом од заражених животиња (козе, овце, краве). Не преноси се са човека на човека. Почетни симптоми су слични као и код Лајмске болести, а касније може да се јави запаљење мозга па чак и парализа мишића.
Конго хеморагијска грозница (КХГ) је акутно вирусно обољење. Преноси се крпељима (убодом или контактом преко коже, ако га човек убије и при томе утрља у кожу) и путем крви. Вирус се може пренети са човека на човека директним контактом са крвљу или излучевинама оболеле особе. Примарни резервоар заразе су дивљи сисари, птице и иксоидни крпељи, мада је вирус пронађен и код лисице, вука, јежа, шумског и слепог миша и код свих домаћих животиња. Крпељи се инфицирају преко животиња и остају доживотно заражени. Почетни симптоми болести су слични као код претходне две наведене болести, а у каснијем стадијуму долази до крварења из носа и из унутрашњих органа у усну дупљу. Смртни исход је у 50% случајева.
Више волимо псе него мачке!
Пироплазмоза код паса је најопаснија болест коју крпељи могу пренети псима. Други назив је бабезиоза који потиче од врсте протозоа Babesia које уништавају црвена крвна зрнца и изазивају анемију. Уколико пас прележи ову болест, траг ће остати на његовим унутрашњим органима и његов животни век ће бити знатно скраћен. Постоје многи препарати у виду праха, спреја, ампула, орглица намењених за спречавање паразитирања крпеља на псима, такође, редовно чешљање и нега паса могу послужити као алтернативна превентива. Примећено је да крпељи чешће бирају псе за своје друштво него мачке. Разлог томе је тај што мачке луче мање бутерне киселине за разлику од паса, али свакако их не избегавају.
Уколико се примети присуство крпеља најбоље је посетити најближу здравствену установу и препустити одстрањивање стручњацима.
За крај, поистоветићу ову причу са причом ,,Давид против Голијата“ где је такође занемарена вештина, лукавост и домишљатост мањег Давида од стране великог Голијата, и управо то је омогућило Давиду победу у њихвом сукобу. Иако су мали, као што можемо да приметимо, и крпељи су сналажљиви и проналазе пут до свог циља који некад може бити погубан за људе и наше љубимце.
