Споразум у Паризу – екологија овде и сада

Париски споразум један је од најновијих актуелних покушаја да се емисије штетних гасова сведу на минимум и зауставe и успоре климатске промене. Обавезујући за све земље које су потписале споразум, овај документ улива наду у боље сутра и постаје један од симбола одрживог развоја и еколошке политике. Споразум у Паризу потписан је симболично 22. априла 2016. године, на дан међународно познат као Дан планете Земље.

Развој еколошке свести пре споразума у Паризу

Свест о негативном утицају човека и његове активности на климу развија се још од средине прошлог века. Ипак, рађање еколошке свести није ишло у корак са адекватним еколошким активностима. Другим речима, претходни споразуми нису произвели очекујуће ефекте.

 До еколошког буђења долази крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, када се и рађа идеја да је еколошку политику нужно водити на нивоу Међународне заједнице. Деведесете године обележило је потписивање Кјото протокола. Овај међународни споразум имао је за циљ смањење емисија гасова стаклене баште. То је био значајан корак у сфери еколошке политике, али су почетни ентузијазам убрзо замениле забринутост и идеја да је пред међународну заједницу постављен крупан еколошки изазов.

Неуспех Кјото протокола и нови изазови

Кјото протокол није дао очекиване резултате. Напротив, коначна оцена многих држава сигнализирала је очигледан неуспех. Мањкавости Кјото протокола огледале су се у чињеници да је највећи део мера схваћен на нивоу препоруке. Кјото протокол није подразумевао примену конкретних санкција нити је био обавезујући за земље у развоју. Резултат је оцењен као погубан, чак и драматичан. Развијене земље нису урадиле довољно за екологију. Насупрот њима, земље у развоју повећале су емисије штетних гасова.

Упркос свему наведеном, еколошки аларм нагло је почео да се боји црвеном бојом за нас постао сигнализирајућа, упозоравајућа светиљка. Свет је направио сигуран корак ка осветљавању озбиљности еколошких изазова. Ако бисмо симболично објаснили ову ситуацију, рекли бисмо да планета нема времена за чекање.

Споразум у Паризу – нова нада, поглед усмерен ка будућности

Споразум у Паризу први је међунарoдни еколошки споразум који је обавезујући за све државе које су га ратификовале. Његов основни циљ јесте ограничење повећања просечне глобалне температуре испод 2 °C до краја века. Србија је једна од 195 држава потписница овог споразума.

Париски споразум обухвата низ стратегија, планова и решења. Фокус је на очувању биодиверзитета, деугљенизованој привреди, обновљивим ресурсима и одрживом развоју. Посебан акценат је на појединачним националним стратегијама и плановима. Државе су самостални креатори еколошке политике и дужне су да сваких пет година представе национални план. 

Инсистира се на одсуству спољних притисака и сталном унапређивању алата и стратегија. С тим у вези, државе подносе извештаје како би се резултати поменутих акција поредили, уочили позитивни ефекти и унапредиле будуће акције. Иако не постоји притисак на земље независно од њиховог економског статуса, богате земље се подстичу на финансирање еколошких пројеката и конкретних подухвата у сиромашнијим земљама. Фокус је и на подстицају свих држава потписница да пређу на обновљиве изворе енергије.

Јесмо ли коначно на прагу успеха?

Иако није први споразум који за циљ има промену еколошког правца, смањење загађења и негативног утицаја на климу, Париски споразум јесте прекретница и основ за умерени оптимизам. Упркос чињеници да и даље не постоје конкретне санкције за државе које су делимично скренуле са установљеног еколошког курса, највећа нада лежи у томе да су одређени резултати ипак постигнути и да одређене активности дају резултате. Основно питање је: да ли смо довољно свесни ванредне климатске ситуације и да ли довољно брзо реаугујемо као државе? Фокус је и даље на зеленим површинама, садњи дрвећа, увођењу електричних аутомобила, зеленој индустрији и обновљивим ресурсима. Много наде се полаже у еколошке покрете, смањеној употреби пластике и освешћивању појединаца и локаних заједница. Ипак, свесни смо да свет и даље иде ка загревању већем од 2 °C до краја овог века, што дефинитивно нису добре прогнозе.

Један од проблема који се такође потенцира у расправама јесте изузеће САД из споразума пре четири године на инсистирање Доналда Трампа. Узимајући у обзир да су САД највећи емитер гасова стаклене баште, потпуно је јасно колико је њихова улога у овом процесу значајна. Поновну активацију Сједињених Америчких Држава у еколошким токовима свет дугује Џозефу Бјадену. Бјаден је у епицентар политичке кампање ставио и нужност борбе за здраву животну средину, што ће се испоставити као пун погодак. Наредна деценија означена је као круцијална. Акценат је на конкретности, тачности и јасном спровођењу еколошких акција.

 Национални планови су ентузијастични, а еколошки покрет је видљивији на политичкој мапи. Остаје да видимо да ли ће пука теорија дати и очекиване практичне резултате у ери у којој нема еколошког коцкања. Неки би рекли да је “време да променимо време”, а управо је време ресурс који нам у еколошкој броби највише недостаје.