Насловна Uncategorized Колико може бити тежак живот једне пегаве хијене?

Колико може бити тежак живот једне пегаве хијене?

119
0
Извор: personalcollectionbyta.wordpress.com
Време читања: 5 минута

У породицу хијена (лат. Hyаenidae) спадају четири врсте: пегава хијена (Crocuta crocuta), пругаста хијена (Hyaena hyaena), смеђа хијена (Parahyaena brunnea) и земни вук (Proteles cristatus). Иако изгледом подсећају на псе, хијене су заправо сродније породици мачака него паса, а њима најближи сродници су мунгоси.

Врсте хијена: пегава (горе лево), смеђа (горе десно), пругаста хијена (доле лево) и земни вук (доле десно)
Извор: www.wikipedia.rs

Највећа и најраспрострањенија врста позната по свом кикотању и осмеху је пегава хијена. У афричким племенима су се од давнина развили различити митови о пегавим хијенама: да су препредени крадљивци, да ископавају лешеве из гробова, да мењају пол (хермафродитизам) и многи други. Иако је мит о промени пола био опровргнут још од стране Аристотела, он се поново појављује у више наврата и битно утиче на глобално мишљење о хијенама током средњег века. Тек је модерна наука омогућила боље разумевање репродуктивног система пегавих хијена који је толико дуго стварао забуну међу истраживачима. 

Женке пегавих хијена, као и све женке сисара, имају јајнике, материцу и вагину, али се у њиховом случају вагина налази потпуно унутар тела и спаја са уретром (мокраћним каналом), тако да оне заједно формирају урогенитални синус. Урогенитални синус се пружа као централни канал дуж веома развијеног клиториса који изгледом подсећа на пенис. Пенис и клиторис код сисара се, иначе, развијају од истог емброналног ткива и, иако постоји неколико врста сисара (нпр. лемури и кртице) чије женке имају развијен клиторис кроз који пролази уретра, женке пегавих хијена су једини сисари који се паре и рађају младунце кроз клиторис. 

Цртеж трудне женке пегаве хијене са фетусом у материци. Уретра се спаја са вагином и формирају урогенитални синус (УГС) који се нагло савија за приближно 180° и пролази кроз пенисолики клиторис (такозвани псеудопенис) до спољашње средине.
Извор: researchgate.net

Проблем настаје у току првог порођаја, када чак 10% женки умире због интензивног цепања урогениталног канала (иначе широког само 2,5 cm), а чак 60% младунаца се угуши због проласка кроз веома дугачак и савијен канал.

Осим што поседују веома маскулинизоване спољашње гениталије у односу на друге сисаре, женке пегавих хијена су такође крупније и агресивније од мужјака. Цео чопор је подређен алфа женки, тако да је у питању матријархални систем који није толико чест међу сисарима (присутан је још и у неким друштвима која формирају лавови, лемури, меркати, слепи кучићи и бонобо мајмуни). Вођство се, дакле, преноси са алфа женке на њене женске потомке. Млади мужјаци углавном напуштају чопор у којем су одрасли и полазе у потрагу за новим чопором да би могли да се паре. 

У чопору од тридесетак чланова, јединке морају бити што веће и снажније да би уграбиле део улова за своје потомке, што је потенцијално један од разлога за изражену агресију и потребу за доминацијом у чопорима пегавих хијена. Један овакав чопор може појести целу зебру за само пола сата.

Извор: dailystar.co.uk

Доминантније женке стварају више тестостерона за који се сматра да битно утиче и на развој њихових младунаца током трудноће. Младунци се рађају са отвореним очима, развијеним мишићним системом и изниклим зубима, спремни за борбу од самог старта.

Постоји више претпоставки о разлозима због којих женке имају такозвани псеудопенис. Од претпоставке да је пенисолики клиторис само случајна последица стварања превише мушких хормона током трудноће, преко претпоставке да псеудопенис омогућава женкама да покажу своју доминантност (тако што ће подређени чланови лизати преудопенисе доминантнијих женки), до нагађања да је можда у питању битка међу половима. 

Покушај парења мужјака са женком која има псеудопенис није нимало лак ако она није вољна за сарадњу. Ова чињеница указује да су заправо женке те које бирају са киме желе да имају потомке и насилни покушаји од стране мужјака (који често бивају успешни међу другим врстама) у овом случају немају никакву шансу, а женка чак и након парења уринирањем може лако избацити сперматозоиде из свог урогениталног канала.

Још једно потенцијално објашњење за развој пенисоликог клиториса код женки пегавих хијена јесте еволутивно фаворизовање сексуалног мономорфизма (оба пола физички исто изгледају). Код пегавих хијена је уочена висока стопа убистава младунаца, поготово новорођених женки. Осим високог процента убистава међу младунцима у склоништу, често одрасле женке убијају женске потомке своје конкуренције. Еволуција ка развијању мушких спољних карактеристика би на овај начин омогућила боље преживљавање младих женки.

Доминантне женке убијају младунце других женки како би смањиле конкуренцију углавном тако што им ломе лобању чељустима
Извор: sciencenews.org

Међутим, када посматрамо чопор пегавих хијена, мужјаци су ти који страдају највише. По достизању полне зрелости (са око три године), они се упуштају у опасну потрагу за новим чопором у којем их не чека ништа добро. Нови мужјаци се рангирају као последњи на хијерархијској лествици, па најчешће остају гладни и бивају малтретирани од стране свих женки у чопору. Шансе да напредују на хијерархијској лествици имају само ако старији мужјаци умру или ако дођу нови мужјаци који онда преузимају последње место. Због мањка хране, која се пре свега састоји од костију, њихови зуби страдају веома брзо, а тело им је стално прекривено ранама од угриза. Овако лоши услови доводе до тога да мужјаци у просеку живе упола краће од женки пегавих хијена (просечан животни век ове врсте је иначе и до 25 година у дивљини). Боље услове могу имати само синови доминантнијих женки који успевају да остану у свом клану под заштитом мајке и имају виши статус међу осталим полно зрелим мужјацима.

Да би уопште могли да се паре, мужјаци морају пратити изабрану женку данима, па чак и недељама како би развили барем пријатељски однос пре него што покушају да јој приђу ближе. Чак и тада, ови покушаји често бивају безуспешни.

Због своје социјалне структуре, пегаве хијене су веома интересантне животиње о којима се још много може писати, али ми ћемо вам само навести још пар занимљивих чињеница које можете сами да истражите:

  • оне су превасходно предатори који сами убијају око 95% хране коју поједу (смеђе и пругасте хијене су пре свега стрвождери – хране се телима мртвих животиња које нису саме убиле)
  • чешће лавови краду улов од пругастих хијена него обрнуто
  • могу да претрче велике раздаљине, а притом су способне да достигну брзину од 60 km/h
  • могу да формирају чопоре од чак 130 чланова (мада су они углавном подељени на мање групе које остају довољно близу да могу брзо да се организују у случају напада)
  • имају веома развијен репертоар звукова за оглашавање и меморију која им омогућава да запамте идентитет и ранг сваког члана чопора
  • иако су веома компетитивне, женке пегавих хијена могу развити веома присне дугорочне сестринске односе
  • мозак пегавих хијена се развијао у сличном смеру као мозак примата: ка успостављању комплексних односа са другим јединкама који омогућавају тимско решавање различитих проблема, што је на крају крајева и главна одлика људске врсте.

Вековима кроз историју се сматрало да су хијене изопачена бића која живе у сенци и краду од других животиња и људи, а филмови као што је „Краљ џунгле“, колико год да их волимо, нису баш од помоћи када је углед хијена у питању. Хермафродити нису; крадљивци – само по потреби, као и сви други; копачи гробова – само у митовима. Свакако су веома занимљива бића о којима знамо доста али још увек недовољно. Можда је напокон време да оставимо наше предрасуде по страни. Слажете ли се?

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име