Од 2009. године, када се Србија званично пријавила да постане чланица Европске уније, траје дуг и мукотрпан процес припајања наше земље овој међународној заједници. Србија од 2012. године има статус кандидата за приступ ЕУ, а од јануара 2014. званично учествује у приступним преговорима. Једна од тема на столу је свакако и животна средина, а како бисмо разумели захтеве које наша земља мора да испуни, хајде да се позабавимо тиме шта тачно значе ови преговори и где је Србија на том путу.
Како изгледају преговори о приступању Европској унији?
Да би нека држава постала чланица Европске уније, неопходно је да, између осталог, прође преговоре о приступању са државама чланицама. Приступни преговори су кључан корак у приступном процесу који подразумева прихватање права и обавеза на којима је Унија заснована, као и правних тековина ове заједнице, односно институционалних оквира Европске уније.
Приступни преговори су првенствено оно на шта мислимо када говоримо о отварању и затварању преговарачких поглавља. Европска унија од сваке државе која се кандидује за чланство тражи успешно затварање чак 35 преговарачких поглавља, од којих се свако односи на засебну област функционисања државе и друштва, од рибарства и енергетике до образовања и људских права.
Оно што је битно разумети јесте да се у приступном процесу не преговара о садржини правних тековина ЕУ, већ само о начину на који ће будућа држава чланица функционисати у складу са њима и о временском року у којем ће тај начин функционисања бити успостављен. Тако се омогућава да државе кандидати напредују сопственим темпом и на начин који је усклађен са тренутним стањем сваке појединачне области у свакој појединачној држави, а управо из тог разлога је различитим државама потребно различито време како би комплетирале процес приступања Унији.
Отварање сваког преговарачког поглавља започиње аналитичким прегледом законодавства (скринингом) у вези са облашћу којом се дато поглавље бави. Овај корак подразумева представљање и упознавање обе стране са законским оквирима у области о којој се преговара: Европска комисија држави кандидату представља правне тековине Уније у вези са датим поглављем, а затим држава кандидат презентује законе који су у њеном правном систему важећи, а тичу се ове теме.
Након тога, Европска комисија је дужна да изради извештај о скринингу који оцењује степен усклађености ова два правна оквира, као и да искаже став о томе да ли је држава кандидат спремна за наставак преговора или се њени закони превише разликују од оних на којима је засновано функционисање Уније. Уколико сличност између правних оквира није на задовољавајућем нивоу, Европска комисија предлаже мерила (енг. Benchmarks) према којима би држава кандидат требало да преусмери своје законе како би се омогућио наставак преговора.
Уколико је утврђено да је држава кандидат спремна за даље кораке у преговорима или се након одбијања држава кандидат успешно прилагодила задатим мерилима, извештај о скринингу се шаље Савету Европске уније који чине ресорни министри свих држава чланицама у областима о којима се преговара у датом тренутку. Савет разматра извештај и позива државу кандидата да изнесе позицију, односно да објасни на који начин планира да испуни задате захтеве како би успешно затворила одређено преговарачко поглавље.
На основу преговарачке позиције државе кандидата и извештаја Европске комисије, Савет усваја заједничку преговарачку позицију којом се званично отвара поглавље и дефинишу мерила неопходна за његово затварање. Некада се поред завршних мерила напредак државе може пратити и прелазним мерилима – критеријумима који служе као привремени циљ државама кандидатима, а након чијег остваривања се настављају реформе како би се испунила завршна мерила и затворило преговарачко поглавље.
Држава кандидат након отварања преговарачког поглавља усклађује своје прописе са прописима у правном систему Уније у циљу достизања завршних мерила, након чега Европска комисија предлаже Савету затварање преговарачког поглавља. Савет тада доноси заједничку позицију о привременом затварању преговарачког поглавља. То значи да су сва поглавља привремено затворена док се не донесе одлука о коначном затварању приступних преговора, до чега долази тек онда када су сва поглавља затворена.
Како Србија стоји по питању преговора?
Према извештају Европске комисије за 2020. годину, Србија је од 2015. године отворила 18 преговарачких поглавља, а успешно привремено затворила само два:
- 2015. година – отворена поглавља 32 (Финансијски надзор) и 35 (Остало – нормализација односа између Србије и Косова)
- 2016. година – отворена поглавља 5 (Јавне набавке), 23 (Правосуђе и основна права), 24 (Правда, слобода и безбедност) и 25 (Наука и истраживање); привремено затворено поглавље 25
- 2017. година – отворена поглавља 6 (Право привредних друштава), 7 (Право интелектуалне својине), 20 (Предузетништво и индустријска политика) 26 (Образовање и култура), 29 (Царинска унија) и 30 (Спољни односи); привремено затворено поглавље 26
- 2018. година – отворена поглавља 13 (Рибарство), 17 (Економска и монетарна политика), 18 (Статистика) и 33 (Финансијске и буџетске одредбе)
- 2019. година – отворена поглавља 4 (Слободно кретање капитала) и 9 (Финансијске услуге)
Па, где је ту животна средина?
Заштита животне средине је један од основних идеала Европске уније. Према члану 11 Лисабонског споразума, којим се постављају оквири у којима функционише Европска унија, дефинисање и спровођење прописа и активности Европске уније мора бити у складу са стандардима заштите животне средине, при чему се посебан акценат ставља на промоцију одрживог развоја.
Због тога не би требало да буде изненађујуће да свака држава која жели да приступи Унији мора да функционише на начин којим се минимализује утицај целокупне привреде на животну средину. Усклађивање државних прописа са овим идеалом Уније спроводи се кроз приступне преговоре у оквиру поглавља 27.
Поглавље 27 преговора у приступању, под називом Животна средина, за циљ има промоцију одрживости и заштиту животне средине на више различитих фронтова. Европска унија се залаже за превенцију угрожавања животне средине, што, између осталог, подразумева заштиту врста и подручја. Такође, загађивачи трпе последице финансијске природе пропорционално количини испуштених загађујућих или материја које утичу на климатске промене, од којих су вероватно најпознатије угљеничне таксе. Оно што је такође значајно јесте да се принципи заштите животне средине укључују и у прописе којима се регулишу и друге области.
У оквиру овог поглавља се преговара о прописима који се тичу загађења и заштите животне средине, али и доношења одлука у датој области на начин који укључује и грађане (хоризонтално законодавство). Прописима уведеним или измењеним кроз преговарачко поглавље 27 регулишу се загађење ваздуха и воде, загађење буком, заштита природе, управљање отпадом, контрола индустријског загађења и управљање ризицима, управљање хемијским агенсима и генетички модификованим организмима, као и шумарство и одговор на климатске промене. Од државе кандидата се захтева да прописе у овим областима ефективно имплементира на националном и локалном нивоу и на тај начин обезбеди здраву животну средину за своје становнике.
Поглавље 27 само што није званично отворено у Србији, а нешто више о томе како наша земља стоји када је у питању животна средина у односу на европске стандарде моћи ћете да сазнате у сутрашњем тексту.
