„Ако ћу ичему вредети касније, онда нечему вредим сада,
Винсент ван Гог
Јер жито је жито, иако људи мисле да је оно трава у почетку“
Сви знамо за њу. Она апсолутно доминира како на пољопривредним пољима, тако и у људској исхрани. За пшеницу можемо слободно да кажемо да је једна од, ако не и најуспешнија биљка на планети. Међутим, да ли сте знали да пшеница представља једну потпуну аномалију и парадокс природне селекције? Данас ћемо учити о занимљивој историји најзаступљеније житарице света.
Да бисмо сазнали како је пшеница (Triticum spp.) постала један од најуспешнијих усева на свету морамо путовати натраг кроз време скоро једанаест хиљада година.
Година је 8800. пре нове ере и пшеница каквом је данас знамо још увек не постоји. У долини плодног полумесеца (област у југозападној Азији и североисточној Африци, која се састоји од плодних подрегиона Месопотамије и Леванта) јављају се дивље врсте једнозрне пшенице, више налик високој трави него житарици какву познајемо у 21. веку. Ове једнозрне врсте имају диплоидан број хромозома, односно две гарнитуре по 7, свеукупно 14 хромозома. Потомство између две различите врсте је могуће, али њихов хибрид по правилу не може да се размножава.
Међутим, случајном генетском мутацијом јавља се први фертилан хибрид између две једнозрне пшенице, тетраплоид са 28 хромозома. Ова нова врста назива се Емер или двозрна пшеница (Triticum dicoccoides). Самим изгледом издваја се од својих предака, јер се по први пут јавља житарица са великом цвасти богатом крупним семеном. Емер пшеница доживљава велики еволутивни успех захваљујући лаганом семену са крилатим омотачем које веома лако лети на ветру, што је омогућило двозрној пшеници да брзо освоји велика пространства.
Захваљујући овом наглом успеху двозрне пшенице, није дуго прошло, а почели су да се јављају нови хибриди између Емер пшенице и једнозрних врста. Нова генетска мутација настала на хибриду Емера и једнозрне врсте под називом Еинкорн (Triticum boeoticum) осигурала је фертилност потомства. Тако је настао хексаплоид са 48 хромозома – модерна пшеница.
Сада долазимо до дела који чини ову причу занимљивом! Наиме, овај нови хексаплоидни хибрид имао је један огроман еволутивни недостатак у односу на Емер пшеницу – тешко, пуно зрно, које никако није могло да се разноси ветром. И, заиста, да је настао у било ком другом раздобљу у историји планете Земље, ово би за њега била непремостива препрека и брзо би нестао. Али то није био случај…
Шта је то учинило да биљка која нема механизам за самостално преживљавање постане једна од најуспешнијих на планети?
Срећа модерне пшенице била је у томе што се баш у раздобљу када је она настала човек по први пут почео бавити пољопривредом. Тешко зрно нове пшенице било је лако за жетву и идеално за људску исхрану. Тако је, и поред чињенице да јој природна селекција није била наклоњена, пшеница пронашла начин како да освоји читав свет. Захваљујући човеку и његовом новом начину живота ова житарица потиснула је скоро све друге врсте, прво у долини плодног полумесеца, а потом и у другим деловима света.
Данас, скоро једанаест хиљада година касније, пшеницу можете пронаћи на било ком крају света, још увек доминира као пољопривредни усев који и даље пркоси законитостима природне селекције.
